svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Протојереј Максим Козлов: Ја сам противник "Нове духовности"

Хришћанство је за векове, а човек се у свом земном животу - рађа и умире. Ми смо већ сад другачији, а хришћанство, Православље – увек је исто. Да ли је аскетски живот у XXI веку жив или су нам само остали примери Светих Отаца прошлих векова?

Уочи  конференције под називом „Живот у Христу“, одржаној у Даниловском манастиру, на ова питања тражимо одговоре  заједно са Магистром Богословије, професором Московске духовне академије, старешином храма свештеномученице Татјане при Московском  државном универзитету, протојерејем Максимом Козловим.

-    Оче Максиме, можете ли да нам објасните шта значи духовни живот за данашње хришћане и  какав се смисао види у овим речима?

Постоје константе, које нико не може да измени. Духовни живот за правог хришћанина ни на чему не може бити основан осим  на Јеванђељу.  Сваки дан себе морамо да проверавамо: да ли су по Јеванђељу наше стеге, које намеравамо да ставимо и које желимо да достигнемо, или не? Ако ово извире из Светог Писма – то је извесна нада на релативно здравље нашег стања. Ако се Јеванђеље подразумева само по себи, а наша „духовност“ такође сама по себи, то је аларм који саопштава да нешто није „баш добро“.

Постоји класична реченица протојереја Сергија Булгакова: „Ако хоћеш да провериш истинитост свог схватања,  провери га помоћу „црквеног предања“.

Ако  је оно,  што се теби чини да је исправно, између осталог и у морално-аскетском поретку,  видљиво  из црквеног предања,   то има право на постојање.

Ако не – ма како да су ти драгоцена та гледишта,  мораш да схватиш да у XXI веку не може  бити правилно оно, што су Свети Оци у  В веку сматрали да је неправилно.

Свети Оци нас никада не уче тако да бисмо нешто могли сматрати и исправним и истовремено  противуречним.  Ако су  кључни  појмови  као што је смирење, послушност, целомудреност, нешто што је неодвојиво за аскетски поредак  хришћанина,   то је управо онако, како је било у V, VI и у наредним вековима, када се аскетика тек формирала. Тако је то и  данас.  На пример, ако неко није у смирењу,  а ипак  жели да постане лидер , нико данас не може да каже да је то  оно што ми  код себе треба да побуђујемо. Или, други пример,  ако је неко у непослушању, а и његово  унутрашње стање  само по себи је такво да  живи без Цркве, без ауторитета свештенства, ауторитета Светог Писма – нико не може да каже да је то оно што ми себи треба да узмемо  као „правило“.

Ако у ово време у нечему и видим наш главни задатак –он се састоји  у томе да се не дозволи кидање Предања. Да се, не дај, Боже, не створи некаква „нова духовност“, која одговара, како то данас воле да кажу, изазову XXI века, а која није укорењена у црквеном Предању.

-    А како ће бити онима, који  буквалистички и,  можда, не баш правилно интерпретирају Свето Писмо, потенцирајући да – ко мора да буде са Христом – не мора да буде са светом?

— Христос је посебно о томе говорио, дакле,  да ми свет не треба да волимо више од Њега, и не треба да се окрећемо ка свету.

Одрастао човек,  као сасвим зрео, који, поверовавши у Христа, устроји себи  неки  нови морални закон у коме одмах и потпуно сагори у жељи да доследно следи Христа, у неком моменту ипак може да зажали за оним што је изгубио, рекавши: „Онај живот је био интересантан и сјајан. Ма, какви су то греси, па,  нека су и греси, али били су жестоки, сјајни, невиђени... А, колико су тек лепоте  доносили сваки дан!“

Ето, то окретање уназад, у смислу поновног прихватања оних смерница и вредности, којима се човек руководио до свесног уласка у веру, јесте пут који је безусловно штетан. Нико се више не може вратити у стање пре Крштења или пре уласка у веру: „Верујем у једно Крштење за отпуштење грехова“.

Крштен човек, ма шта да погреши и ма шта да учини, не може поново  постати некрштен. У суштини, он се већ налази у заједници са Оним, од Кога је то Крштење примио. Он зато може поново и да устане, али, и да својим гресима такође душу своју  упрља до крајности, па ипак  он не може постати некрштен. Онај, ко је једном постао хришћанин, не може пасти у „невино“ стање оних људи, који са хришћанством нигде и никада нису имали додира.

Многобожачки и атеистички свет око нас – то је једно те исто. А човек, који је постао хришћанин, а онда се поколебао – то је квалитативно ипак сасвим  друго стање.

Фридрих Ниче, који је потпуни нехришћанин, али је истовремено истанчани  посматрач човекове природе,  својевремено  је  рекао: “Слатка стрела хришћанства дрхти у срцу свих нас“. Разумете, код онога код кога је срце за хришћанством  бар једном задрхтало, тај више никада неће бити онакав, какав је био пре тога. На то нас упозорава Јеванђеље.

— Који су најтежи проблеми у духовности савременог православног човека?


— Страсти, које су описали  Свети Оци током прошлих векова,  исте су као и данас. Али, у посебне болести савремемног хришћанина не можемо а да не убројимо   р а с к и д   са    П р е д а њ е м. Ми смо данас више љубитељи књиге. Тек мали број је прихватио  хришћански живот „ из руке у руку“ од искусних  учитеља.

Рецимо,  шта је то што ће за аскетско Православље увек  и бесконачно бити цењено искуство Атонских стараца? То је чињеница да се  на Светој Гори практично хиљаду година са учитеља на ученика преноси предање  у правом смислу те речи. Баш као у прва времена хришћанства: од  Исуса Христа – на Апостоле, од Апостола – на свештенике, Епископе...  Духовно наслеђе тих  истих  хиротонија није подразумевало само то, што је  један другог рукоположио. Не, он га је научио истом оном духовном благу,  чему је и сам био некада научен од самог Апостола.

На Светој Гори се и данас врши исто такво веома искусно сведочење духовног живота . А ми – по књигама...?

У данашње време, на жалост , таквих  учитеља духовног живота,  који се труде да достигну колику-толику висину на  лествици врлина, описаној од стране Светог Јована Лествичника, нема баш  много, тако да и  свих оних, који су високо на тој лествиции, нема довољно.

Па кога, дакле, имамо? Свештеници, од којих су многи ушли у веру већ увелико у зрелом добу, зароњени су у економске, административне и породичне бриге. Они, на жалост, понекад ни главу ка небу не могу да дигну. Добро је и то да због тога не гледају само у земљу, већ макар мало, напред,  ипак , дакле,испред себе.

Дакле, људи читају књиге светог Теофана Затворника, светог Игњатија Брјанчанинова, и настоје да њихово учење примене код себе.

Постиже се веома различит  успех – а код многих, доста лош. То је због тога, што је веома тешко да учиш без некога ко ће ти објаснити како да примениш те светоотачке текстове. У XIX веку још је било могуће учити по књигама, зато што је целокупан живот људи томе доприносио.  А сада, када живот  данашњег човека томе болно не доприноси, а све се своди на – иди, научи  Исусову молитву или сачувај  унутрашњу трезвеност и расуђивање, или пак какву-такву топлину и искреност молитве, ја, дакле, већ  не говорим о аскетском подвигу.

Због тога људи доживљавају не мало разочарење. За једне почиње некакав аутоматизам у црквеном животу и лагано навикавање на такву животну „ побожност“, међутим, све је то до првог искушења.  Други се пак  сасвим охладе и постају индиферентни за црквени живот.

Још је горе када људи, који су лично  разочарани, почињу да траже неке реформе и непрекидно причају  како је  у Цркви  нешто потребно  мењати. На пример, да се службе држе краће, да се у Устав  унесу измене, и то се све догађа управо  у време када је нужно нешто мењати управо код самог себе. Ово је озбиљан проблем  савремене православне духовности.

Размотримо још једну појаву данашње проблематике. Наиме, прошло је око двадесет година од времена када је наше друштво постало у довољној мери слободно. Људи мог времена,  које је затекло време преласка из совјетске власти у данашњи период,  размишљају: -  „Сада ми васпитавамо нашу децу, па наше унуке и тако ћемо извести покољења слободних хришћана“.

А ми се сада  питамо: “ Колико је деце од  тих православних родитеља,  за ових двадесет година, остало у Цркви? Сваки свештеник ће рећи да старија деца, која су учила веронауку, након 12-14 године доживљавају пад у вери. Остају тек ретки. Неки се од њих   понекад враћају,  тада се враћају  сами, по правилу,  у зрелом добу, када су се већ оженили или удали, или пак они, који су се суочили са патњама и  животним недаћама.

Питамо се такође зашто се догађа вакум  у том активном младалачком периоду? Реч је о томе да се њима не може помоћи   р е ч и м а   да би се задржали у црквеним јаслама.

— Оче, како да се изађе из ове компликоване ситуације, по Вашем мишљењу?

-    Ако трезвено размишљамо, онда ћемо видити да никакве измене спољашњих  услова нису гаранција за успех  у познавању црквеног катехизма и да уз све квалитете програма за омладину, обиље социјалних радника и познаваоца катехизма, не постоји никакво другачије, нити важније сведочење хришћанства осим сведочења животом.

Сведочећи огромно црквено искуство, преподобни Серафим Саровски је рекао: „Спасавај се сам, а око тебе спасиће се хиљаде“. И другог нечег не може да буде.  Људи се приближавају побожном животу на основу примања дивних  лекција, али, тако се само у почетку  ране  могу залечити. Међутим,  да би  се човек научио праведном животу може само ако и сам живи праведно. То је азбука хришћанства.

—    Догађа се да човек живи доста побожно, али да мирјани уопште не желе да га узму за пример...

—  То значи да у његовој побожности нема темеља, дакле, он нема љубави за друге људе. Аскеза без љубави према човеку претвара се у карикатуру.

На примерима изучавања историјских догађаја, знамо какве су страшне несреће људима, а и целом хришћанском роду, доносили они, који су живели аскетским животом, а  нису имали љубави Божије. Такав пример је прекрасно описао Достојевски у „Легенди о Великом инквизитору“.  Дакле, то је човек,  који је у сваком погледу очувао правила, уставе и прописе, али, није имао богоопштења, које доноси радост.

Да,  можемо се молити, постити и слушати радио „Радоњеж“ по неколико сати дневно,  али,  ако при томе теби није интересантно са твојим Богом, ти ћеш бити потиштен  и тужан. На жалост, то је чињеница.

— Оче, по Вашем мишљењу, које је врлине у данашње време најтеже достићи?

Чини ми се да је то у данашње време у првом реду   ц е л о м у д р и ј е . Непријатељ човека свим силама војује да би ту реч данас било излишно  употребљавати.

Чак и неки хришћани  ту несавесност посматрају прилично са дистанце и склони су да кажу: „ Да , у принципу хришћански живот је добар, велики  и узвишен, о томе се говори и у Јеванђељу, али, како  да га  применимо у нашим животима?“, или, „ Да, наравно, добро је када мушкарац са једном женом проживи цео живот, али, шта ви лично хоћете од мене, па ја не живим у XVII веку?“

Коначно,  зар је велики проценат оних који живе онако како би требало да се живи по правилима хришћанске етике, чак и међу црквеним служитељима? Не, није...Па шта ми онда хоћемо?

Не могу а да не констатујем још један минус данашње савремене духовности, а то је -   ц и н и з а м   несагледивих  размера. Дакле, то  је незнање да се на себе узме одговорност,  тако да та немоћ  попут бича шиба и наш црквени народ.  Људе, којима се данас нешто може наредити рачунајући да ће у односу на дато наређење бити одговорни и да то прихвате као послушање према Богу, треба тражити Диогеновим фењером.

Иако сам спреман да се бавим анализом, да би дао добар одговор зашто се све то тако догодило, ипак не могу а да не укажем на ову примедбу као констатацију.

—    У последње време често говоре да је човек постао циничан. Колики је то грех?

— У ту реч можемо да унесемо различит смисао. Уопште,  то је форма, односно, начин заштите од фалша. Цинизам је када је превише речи, а премало примера.

Знате, испричаћу вам једну потпуно црквену анегдоту: На Богословији држи час један стари познати професор, митрофорни протојереј. Предмет је доста важан, али не и довољно интересантан. Чини ми се да је у питању Стари Завет. На часу је дисциплина неопходна, али лекција постаје тешка за праћење, просто у грудима нешто гори. Професор предлаже тест, богослови су узнемирени и снуждени.

Погледавши кроз прозор, стари свештеник одједном, али потпуно ван теме, постави питање: - „Реците ми, браћо,  шта је то срећа?“ Многи подигоше руку. Шапат у разреду: “Сада ћемо да заговоримо дедицу, и час ће брзо проћи“.

Устаде Иванов: - „Баћушка, срећа је бити православни хришћанин, од детињства бити васпитан у Православној вери, ићи у цркву, исповедати се, причешћивати се. Затим, прво наћи искрену девојку...“, - и даље, даље, много лепих речи, доста правих речи изрече...

-    „Колико ти имаш година?“, - упитаа протојереј

-    „Деветнаест, баћушка!“

-    „Добро, када доживиш педесету-шездесету, тада ћемо разговарати да ли је то срећа или несрећа.

Ко је следећи?“

Руку је било много мање, разред се готово преполовио.

Сидоров одговара много опрезније: - „Срећа је, баћушка, када ми како треба постимо Велики Пост, па одемо код духовника на исповест, до танчина се исповедимо, пажљиво испоштујемо правило, ујутро кренемо у храм па се после Литургије причестимо... Ето, то је срећа“.

-    „Да, Сидорове“, - одговори свештеник – „није спорно, али, колико ће дуго трајати твоја срећа? Ето, ако те тога дана, дакле, у недељу, позове дежурни помоћник и каже: - „Сидорове, не пуштам те данас у Москву, већ иди у кухуњу уместо болесног Иванова“. Да ли ће твојој срећи бити крај, или не? Добро је то, али некако неубедљиво... Ко ће још да одговори на ово питање...? Руку готово да нема.

Тада председник одељења замоли да одговори: - „Срећа је, баћушка, бити као што сте Ви. Дакле,  још у младости одабрати пут свештенослужитеља, деценијама стајати крај Престола, бити оцењиван од стране свештених старешина,  имати сву љубав својих парохијана, бити  уважен од сабраће и имати дубоко поштовање од нас,  ученика... Ето, то је права срећа“.

-    „Да, паметан си ти, паметан...“, - одговара професор, - „али,  тек ако будеш бар мало у мојој кожи, схватићеш да ли је то срећа...  Дакле, браћо, шта је то срећа?“ Ни једне руке...

Професор поново погледа кроз прозор, а тамо пролећно сунце почиње да пригрева, и, рече: „А шта је срећа, браћо? Срећа је - добро расположење“.

Ето како је све једноставно, а ми често слушамо некога ко изговара превише високоумних речи.  Иако таквих речи знамо  и имамо у изобиљу, морамо  да настојимо да будемо реални, да не фалширамо, да се не заносимо . Тада ће људи поверовати, окренуће се...

Када је много заноса, посутог шећером, рађа се цинизам и добијамо одговор:  - „Знамо ми све вас, и вредност ваша нам је одавно позната“.  Свети Григорије Богослов је рекао: - “Реч се увек може демантовати речју. Али, шта ће демантовати живот?“

Наћи примере из живота, данас  је веома тешко, па тако испада да је све боље у књигама.  На призиве, који нису потврђени уверљивим примером личног сведочења, срце се не одазива. Тада се рађају други, бескорисни квалитети.

Овај проблем, између осталог, стоји и пред средствима информисања Цркве - много заноса, много речи.

Јасно је да ми желимо да сведочимо истину. Црквени новинари су такође позвани да сведоче истину, а не да свој рејтинг подгревају на већ врелом.  Али, ни другу страну не треба  узети превише озбиљно? Да се не догоди - како ми је слатко, пљувачка ми иде на уста,  сузе само лију, -  а убедљивост никаква.

Пример правог хришћанина мора да буде такав , да је он уз велике напоре  постигао да себи прокрчи пут.

Зато је уз таленат нужно изградити осећај за меру.

Познавао сам мало оца Андреја Николајева из Тверске области, кога су пре четири године, заједно са породицом, запалили. Ето, он је био пример. Овај свештеник уопште није био аскета, а можда није био ни некакав велики молитвеник, али,  живео је у свом селу Прјамухино,  где су му парохијани углавном били људи, који су  често    били по затворима или који су кад-тад ту морали да дођу... И, он је живео другачијим животом – по неком другом закону. Његову децу нису могли да поднесу, једноставно због тога  што деца никоме нису псовала мајку, а њега,  просто зато што он, на пример, није пио вотку.

Ето,  у таквом окружењу, они су као такви, побожни, већ били изазов.  Ово је прави пример, овде не може бити ни речи о цинизму. Човек је и животом и смрћу потврдио истинитост свог свештенства и свог позива.

— Да ли хришћанин може да не буде аскета?

—    Ако говоримо о младим неофитима, њих што пре у датом моменту треба задржати од неумерене жеље да узимају бреме, које не могу да понесу.

Дешава се да се почетник спреми да чита каноне, акатисте, Псалтир, вечерње молитве, и онда се преоптерети...Њега, по правилу, попут клатна нека сила почне да баца на другу страну. Тада он почне да размишља: „Кад  ми сад није успело, значи, да уоште ништа и није било потребно“. Дела и речи расуђивања благоразумног свештеника најбрже ће га задржати.  Познате су речи светог Јована Лествичника: „Ако видиш почетника, како узлази на небо, ухвати га за ногу, да његов пад не би био сувише тежак“.

Наравно, сусрећемо и примере људи, који су склони да приме хришћанство као неку допуну укупном конфору свог живота. Када се човек некако у потпуности средио и сада нормално живи, он одједном пожели да и у односу на Небо има неки мир, односно, конфор: -  „Ево, овде је код мене све сређено, али зашто да не ударим један стуб па да и  тамо заузмем евентуалне позиције? Потребно је, дакле, да окачим икону на зид, да  Свето Писмо ставим на сто, да неколико пута годишње дођем до храма, можда у време Великог поста и да се причестим... И, ето, то је цело „малецко хришћанство“.

Савестан свештеник таквом човеку мора да објасни, да је такав његов труд раван – нули.

—  Ако се тај човек, управо како Ви кажете „малкице хришћанин“, стварно мало моли, пости и иде у цркву, а при том много помаже ближњима, па ипак  категорички не жели да иде на „велико погружење“ у православни црквени живот, како да га упутимо на то?

—    Треба наћи путеве, који се данас јављају као аксиоме. Јер, тај човек се ипак слаже да је све што је написано у

Јеванђељу истина? Једноставно му треба објаснити да се не слаже са Јеванђељем баш све што он ради. Да Царство Небеско -  није тек неко место за пристојне људе доброг срца, већ за многе грешнике који се кају, затим за царинике и блуднице, који својим покајањем и подвигом претичу фарисеје и праведнике.

Наследницима овог Царства неће нас  учинити  наша  доброта, нити грађанске врлине, а ни социјалне активности, већ чисто срце, где себе сматрамо убогим грешником, који се нада једино у Спаситеља. Тај његов спокој: - „Па, ето, ја помажем...“,  чак и ако је и храм покрио златним куполама, па и ако у хуманитарне фондове новац даје, ипак се мора протрести и  заплашити. Јер, то су све – прилози.

—  А какав бисте принцип аскетизма Ви посаветовали?

—  Било који аскетизам почиње од оног о чему говори Јеванђеље.: - „Покај се, јер се приближи Царство Небеско“. Прво што је нужно да се схвати „да сам ја твар пропадљива“,  а онда ће се пред човеком отворити сви путеви како би започео изградњу свог унутрашњег другог човека.

— Оче, некима се догађа благо „помрачење ума“... Да ли то, можда, тако и треба? Иако имају средстава за нормалан живот, неки људи, на пример, намерно користе  дрвене кревете без душека, на којима спавају чак и мала деца,  а све с намером да воде „правилан“ аскетски начин живота, тражећи да таквим начином живе и сви остали...

—   То често бива због тога што такви људи, по правилу, нису имали право црквено детињство. Желећи сада нешто боље,  они хришћанство претварају у терор.

То јесте велики проблем. Видите шта православни родитељи садашње прве генерације   раде са својом децом, јер они лично никакво црквено детињство нису имали. Они настоје да својој деци „надувају“ све оно што они мисле да је исправно.  - „Да сам ја у свом детињству имао све то, како бих  ја био добар човек“, - говори не знајући да тиме изопачује децу. Богаље их молитвеним правилима, која трају по пола сата-сат, захтевају да деца узраста од 3 или 5 година  држе постове и  да се причешћују на сваком Богослужењу на које их доведу.

И код таквог детета, све што треба да изазове одушевљење, изазива осећање обавезе, коју не разуме. Све ово иде од оног од чега смо почели разговор, дакле од књига, односно, неискусног приласка хришћанству. Разум би могао човеку да помогне да не жури, да се не гуши, као и да на ближњега, односно на своју децу, гледа не као на идеологему, коју он хоће да створи.

— Али, с друге стране, чињеница да „волимо сву удобност овог живота“, сматра се неоспорним грехом?

—  Овде се има у виду то  да тај човек воли прекомерно уживање. Да, реч „прекомерно“ одмах обележите  наводним знацима. Све, што је преко мере, штети човеку. Ако човек у својој души није миран што има обичне „икеа“ столице, а не столице од махагони дрвета из времена Луја XИВ,  то је већ страст, коју је свим силама потребно искоренити.

Сетимо се спаљивања чизама настојатеља у филму „Острво“. Треба, дакле, сломити фотељу, која нам не дозвољава ни о чему другом да мислимо, осим о томе како је та   фотеља предивна, јединствена, неупоредива. Али, ако је човеку мање-више све свеједно, нема потребе правити од себе Рахметова и спавати на ексерима.

— А шта да се ради ако човек за време поста осети огромно задовољство једући, на пример, тарану са кромпиром?

— То је такође питање мере.

С једне стране, не треба мислити да  све, што  нам Господ даје као утеху, треба посматрати као неку мазохистичку одвратност.  Ту тарану, дакле, не треба спремати тако лоше, да би нам, када је једемо прорадио, опростите, рефлекс за повраћање.

Такође и у брачним односима, не треба да због поста испадне да двоје људи не воле једно друго, где би се њихови односи претворили у  банално физичко одбијање једног од другог. То је   ј е д н а    крајност.

Д р у г а   крајност огледа се у томе да се посна трпеза одједном проглашава  богатијом и укуснијом од мрсне трпезе. „Посна  јела  су тако укусна, и због чега бисмо јели месо?“


— Да ли се сећате како  Шмељев у делу „Лето Господње“ подробно описује  најукуснија посна јела...?

— Да, сећам се, и то је било изопачење смисла поста.

Уз сву нашу ганутост сликама Шмелева предреволуционарне Москве, ми морамо да схватимо, да је једна од глинених ногу, на којима је стајала влат тога света пре револуције, био и такав однос према посту – та највеличанственија  посна пијаца, од које нам, кад је само споменемо, пљувачка иде на уста.

— Неки сматрају да је савремени пост некима постао замена за дијету?

— Тај проблем постоји и он се појавио због тога што се пост не  схвата као литургијски део нашег живота, односно, време појачаних молитава.  Постоји и овај проблем - колико савремени хришћанин може нешто да  прихвати као строго ограничење?

Наравно, свођење поста на дијету је бесмислено. Ако нам пост није постао време покајања, ограничавање  од хране неће имати духовни циљ. Пост у храни је потребан да се не бисмо наслађивали преко мере и да се тако ослободимо за молитву.

— А ако се човек труди да не греши, па ипак не успева да у потпуности испоштује пост?

—    Овде је веома важно да управо таквих безличних формулација не буде. Шта то значи „не успева“? Ти радиш ово, радиш нешто друго, и, одједном, не успева ти, значи, тебе ту и нема? Где је то човек нестао? Шта је то безличност? Значи да нема изражене  жеље и одлучности. Меру поста треба разумно одредити са духовником.

— Да ли сте приметили, да се у време поста људи често свађају, а требало би да је супротно? У средствима јавног информисања и на интернету дискусије постају оштрије, а догађају се и скандали. Зашто се баш у то време, када је потребно максимално  избегавати конфликте, напротив, диже такав талас?

— Да, како почне пост, тако настају телевизијске дебате. И то је веома приметно, а и зашто се то  догађа, сасвим је јасно.

— Можда се то догађа из потпуно баналног разлога, на пример, људи су нервозни зато што мало једу?

—    Између осталог и због тога. Одсуство навика да се мало стегнемо при појави слабије понуде, води ка томе, да наша пала природа, већ огрезла у том стању, почиње да се противи. Лукави настоји да човека лиши благодати, која се постиже постом, односно, духа кротости.

—    По Вашем мишљењу, да ли је посно правило негде и искомпликовано?

—  Мислим да има проблема, који траже саборно разумно решење Цркве. Зашто је, на пример, звездаста моруна – поснији производ  од кефира? Или морски плодови – од земичке са јајима у праху? Али, на нивоу пастирске праксе то се све може регулисати.  Мажда не би било лоше повремено потражити препоруке Цркве овим поводом.

—    Шта да радимо ако човек стане на становиште да то њега неко ипак нечим  ограничава за време поста, и једноставно, без размишљања, врши атак на  људе?

— Ако човек, било какве навике да има, не стекне и известан степен самоодрицања, онда,  када слично ограничење наиђе из било каквих других спољашњих околности, видећемо  како он за то уопште није спреман.

Знамо како болесници и старци могу да буду тирани, јер нису навикли ни на какво спољашње ограничење у живота.  Њих сатиру помисли, како њима нису баш толико потребни ближњи који су око њих, бар не онако како то они о себи мисле.

—    Шта је то добротољубље?

— То је љубав према духовној лепоти. Љубав према томе, да би наше унутрашње биће, човек, лик и подобије Божије, био изнутра леп, и у Библијском смислу те речи био „ добар зело*“,да би при спознаји да си у свему немоћан, имао и спознају о ономе о чему је Апостол Павле говорио: - „ Велика је плата – бити благочестив и задовољан“. (1Тим 6:6). Задовољан је онај који радо прихвата живот, који му је дао Бог.

— А ако многе невоље не дају осећај задовољства у животу?

—    Треба се сетити, да су постојали људи високе духовности, који су се молили за такве  патње. Често нам се чини да ми толико патимо, да други људи и не  морају да пате... Пре свега, то је погрешно схватање да ми заслужујемо нешто друго.

Прво питање је увек: - „Зашто ја, зашто не Васја? Због чега?“ Затим,  дешава се унутрашњи протест,  или нас  пак осећај: - „Па зашто је тај срећан?“,-  лишава  мира.

—  Значи, онај ко пати, није у праву? А шта да саветујемо мајци која, на пример, има болесно дете, јер, њој је чак понекад тешко да види здраву децу?

— Потребно је да она искрено себи постави питање: зар она никада није знала да постоје болесна деца? Да ли је она тек на примеру свог детета сазнала да постоје разне дијагнозе? Шта више,  Даунов синдром или наркоманија? А може ли бити  да је Господ чува од неких великих патњи?

Да, тешко је неговати болесно дете, али, да ли је то теже од крста, који носи мајка, којој је младо, здраво, јако дете погинуло у цвету младости, или се пропило или учинило какав злочин? Како да судимо чији је крст тежи?

— Чиме да се савремени човек руководи у духовном животу? Наравно, у првом реду, Јеванђељем. Шта бисте препоручили у оквиру духовне литературе?

—   Ако говорим сасвим искрено, било ми је потребно много година црквеног живота да би скупио храброст па да кажем: „Одређене књиге, које су признате од стране духовника  великог  ауторитета  духовног  живота, досадне су ми за  читање. Могу ја да натерам себе да их прочитам, али, да ме надахну, одушеве, загреју, никако не могу“.

Сматрајући себе „за некога ко је устао против Предања“,  тај душевни бол сам са огромним срахом поделио са искусним свештеником. Он ми рече: - „ Светитељи не говоре у хору. Сви су они различити. Ти немој да се лењиш, тражи оне духовнике, којима ће се твоја  душа одазвати.   Јер, кога заволиш – тога ћеш и слушати и за њим  ћеш и поћи“.

У разним годинама зрелости то су биле и различите књиге. Данас су ми бескрајно драге књиге оних подвижника побожности, које до нас доносе живо аскетско предање са Свете Горе, а такође и дела увек драгог старца Пајсија Светогорца, затим радови старца Јефрема Катунског као и многих грчких подвижника.  Постоје чудесна сведочанства духовног живота светог преподобног Јована Кронштанског. Тако  у његовим  недавно објављеним  дневницима, открива се чудесан лик светог човека, који се борио са гресима, које је временом побеђивао, јер се тако беспоштедно  борио за светост живота.

Дакле, треба тражити оног оца кога ћеш заволети.

А сам аскетски идеал живота није у кризи. Он је за све и за сва времена исти.

Превод са руског Такосава Дамјановић

10 децембар 2010 год.

http://www.pravmir.ru/protoierej-maksim-kozlov/

Извор: „Манастир-Лепавина.орг“

 

Колумна

muk

Мук

 

vera nada ljubav mudrost

Вера, нада, љубав и мудрост

 

posle svega

После свега

 

vidim a ne cujem

Видим а не чујем

 

recnik secanjaРечник сећања

 

liceЛице

 

aliАли ..

 

НикадаНикада

 

Било јеБило је

 

nije mi nistaНије ми ништа

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 4825427

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.