svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Смисао живота

О смислу живота разговарамо са јеромонахом Макаријем (Маркишем), предавачем Иваново-Вознесењске Духовне семинарије.

- Који је смисао човековог живота, ако он на крају ипак умире?

 

-  Ако је човеково постојање ограничено дужином његовог овоземаљског живота, онда наравно никаквог смисла у том животу нема и не може бити. Јер сам појам „смисла“ сваког предмета повезује га са нечим другим, спољашњим: а ако ван њега нема ништа, онда нема ни смисла. – Може се рећи и више: како сведочи егзистенцијална психотерапија, људи не престају са покушајима да пронађу смисао живота (они, који су га изгубили из овог или оног разлога), што потврђује човеково постојање после телесне смрти. Како је приметио Тертулијан још у III веку, човекова душа је по природи хришћанска. Ту природу је могуће пригушити, повредити и потиснути, али немогуће уништити.

- Шта радити ако осећаш да је твој живот бесмислен? Ако не можеш да нађеш своје место?

- Христос даје на то одговор у једној речи: покајање. Проблем је у томе, што сам смисао речи „покајање“ исклизава онима, којима је оно толико неопходно. Та реч, на грчком „метаноја“, означава промену свести, промену начина размишљања: управо то је и потребно за проналажење смисла живота.

- Како променити своју свест? И шта ће бити после те промене? Да ли ће нестати осећај бесмислености постојања?

- Када човек отвори очи, онда ишчезава не толико  „осећај мрака“, колико дезоријентација и беспомоћност. Осећаји се тичу мене самог; способост да видим објективни свет око мене. Промена свести (покајање настаје променом воље – а човекова воља је слободна. Сједини своју вољу са Христовом вољом, успостави контак с Њим, прихвати Његову испружену руку – и отвориће се смисао твог зивота.

- Овде многи вероватно могу да кажу: где је та испружена рука, ако је мој живот испуњен само тугом? И оно најважније: како успоставити тај контакт? Шта конкретно треба урадити?

-Без обзира на све туге и невоље, ми увек можемо да видимо Спаситељеву испружену руку. Одговор на питање: „Шта треба радити?“ не изазива сумње, ако се сетимо да хришћанство није само учење, већ пре свега – начин живота. Изменити свој начин живота на хришћански – за шта у свакој животној ситуацији постоји стотине могућности – и представља практичан задатак покајања.

- Да ли уопште човек има неко своје одређено место, које треба да заузме и да на њему осећа радост и мир у души? Или неку мисију, коју треба да изврши?

- Сваки човек има своје место, своју мисију. Али што је највазније, буквално према пословици, место не краси човека. Уколико је човек достојан свог богомданог звања – он је способан да достојно буде на сваком месту, да испуни било коју добру мисију; и супротно томе, удаљавање од Христа уништава човека на сваком месту, у било којим, чак и најблаготворнијим условима.

Десило се тако да сам једном истовремено добио два писма. Прво је било од мог старог пријатеља, доброг и разумног човека. У нашим тешким временима спољне околности његовог живота биле су некако боље. Има вољену жену, интересантан, користан посао (заштита околне средине), у кући му је ред и мир, син ради, ћерка студира, сви су здрави и имају све неопходно за живот. И шта ми он пише?

„Не знам шта да радим...Непрестано се нервирам на послу, кући не могу да се одморим, нервирам се још више. Сваки нови дан, свака нова недеља је за мене као мучење: не видим светлост на крају тунела...Очајан сам“.

А у друго писму је писало:

„Слава Богу! Радујем се животу и осећам радост од сваке проживљене минуте. Мени, грешном човеку, Господ указује пут ка исправљању. Није лако ићи тим путем, али зато каква је радост од сваког направљеног корака..Научила сам се да будем срећан“..

Ово радосно писмо је дошло са веома тужног места – из затвора са специјалним режимом. Написао га је човек коме је пре неколико година била изречена смртна пресуда, која је потом преиначна на доживотну робију. Нећу рећи због чега; довољно је рећи да је осуда била праведна.

Задивљујуће је како ова два писма међусобно разговарају, како затвореник, криминалац, даје лекицију човеку на слободи, срећном и добронамерном човеку...У њему је било много зла. Веома много. Али из дубине страдања која је прошао, он је спознао Бога – и његова душа се исцелила; он је буквално научио да живи – иако је то учење било тегобно и страшно. И он је издржао.

Што се тиче мог срећног пријатеља, од њега се нису захтевали такви напори. Његова душа је бла слободна од зла (мада за коју душу можемо да кажемо да је у потпуности слободна од зла?), и он би могао да узраста у добру, да угледа светлост Небеског Цартва у овом овоземаљском животу, да изгради истинску срећу за себе и своје ближње...Али он то није урадио. Не, он није учинио никакве преступе – али се он чувајући се од „болених и спорних питања“, од „унутрашњих конфликата и противуречности“, зауставио. А у духовном животу стајање значи незадрживо котрљање наниже. И тужне линије његовог писма представљају тужну потврду тога.

- Дакле треба тражити „своје“ место или трудити се да украсимо то место на коме се тренутно налазимо? Или можда и једно и друго?

- Овде је одговор – здраво расуђивање, дар, који човек добија од Бога и развија га својим хришћанским животом. Ако немам слуха глупо би било да покушам да улепшам симфонијски оркестар. Ако сам ожењен, онда је још глупље да покушам да улепшам сусеткину постељу.

Јеромонах Макарије (Маркиш). Биографија:

Рођен је 1954.године, завршио је Московски институт за саобраћајног инжењера. Од 1985 до 2000. године је радио као програмер у САД. Завршио је Свето-Тројицку духовну семинарију у Џорданвилу, држава Њујорк. 2002. године по повратку у Русију примио је постриг, а 2003. године је рукоположен у свештенички чин. Отац Макарије учествује у разним форумима, округлим столовима, интернет-семинарима и конференцијама, како би помогао људима да нађу одговоре на важна питања. Тренутно предаје у Ивано-Вознесењској духовној семинарији. Ради у управи две друштвене групе: Комитета за заштиту породице, детињства и морала и Хришћанској асоцијацији омладине и породице. Омиљени жанр публицистике оца Макарија је – отворен разговор.

Превод са руског др Радмила Максимовић

19 мај 2011 год.

Izvor:http://www.nosuicid.ru/node/51

Извор: „Манастир-Лепавина.орг“

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

ravanica.jpg
Број прегледа чланка : 5164234

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.