svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ЗАКЉУЧАК О ПОРФИРОГЕНИТУ

Constantine VII PorphyrogenitusЈован И. Деретић:

ЗАКЉУЧАК О ПОРФИРОГЕНИТУ:
ЊЕГОВ СПИС ПРЕРАЂЕН ЈЕ ИЛИ ИЗНОВА НАПИСАН
И НЕМА НИКАКВУ ИСТОРИЈСКУ ВРЕДНОСТ

Византијски цар Констаитин VII Порфирогенит, који је живео од 905. до 959. године, написао је између 940. и 950. године упуство своме сину Роману како да влада царевином.

То његово дело је било дидактичке природе, није историјско дело,  нити има неку историјску вредност и зато га нико од византијских писаца не помиње.

 

Ми стварно не знамо шта је он написао. Тај мали спис је извађен из Ватиканске библиотеке, прерађен, или потпуно изнова написан и објављен у 17. веку, тачније у Лајдену у Холандији 1611. године.

Седамнаести век је био век великих фалсификата и подметања у западној Европи. У то време, Хрвати су објавили летопис попа Дукљанина - као Кроникон Кроаторум, то је Хрватска хроника. Њихови свештеници су нашли у Ватиканској библиотеци скраћени латински превод Дукљаниновог дела и покушали да га представе као хрватски документ. Изменили су текст у појединим поглављима, да би убацили неку причу о себи и тако је то дело остало трајно осакаћено. Тврдили су да је поп Дукљанин писао о „Црвеној Хрватској", која се простире од реке Цетине до Бојане. Много касније, њихови историчари су признали да је то била обична измишљотина. Али, та прича о „Црвеној Хрватској" објашњава зашто се у делу подметнутом Порфирогениту, онако смушено, говори о Дукљи и нигде се изричито не каже да је она насељена Србима.

У 17. веку, Хрватска је била само један безначајни географски појам и бројала је само око три хиљаде димњака. Од хрватске катастрофе код Удбине 1493. године и посебно од турске победе над Млецима 1540. године, а затим формирањем Србске војне крајине, нарочито од 1578. године, Хрватска се није простирала јужније од Загреба. Србска војна крајина је била једна полуаутономна територијална јединица са центром у Карловцу.

Хрватски католички свештеници су искористили наводни спис Константина Порфирогенита да би, преко њега, вршили хрватску и католичку пропаганду. Поглавље О народима је дописано и прикачено на Константинов спис.

Аутор овог додатка, неки непознати Хрват, слабо је и површно познавао историју и зато је направио велики број грешака. У своме заносу да што више уздигне Хрвате, прешао је разумну меру, па је то, поред великих историјских грешака, учинило да се лако открије његов фалсификат.

Примера ради: први „бан Хрвата" Крешимир Оштривојевић бановао је на пределу старе Либурније, између река Крке и Зрмање. То је једна мала територија, која је била у саставу тадашње Србске империје, како је се званично тада Србија звала. Аутор текста пише да је Хрватска пре Крешимира, то јест када није још постојала ни као бановина, имала војну силу од 60.000 коњаника, 100.000 пешака и 5.000 лађара. По овоме се види да се ради о једом хрватском памфлету, рађеном у чисто пропагандне сврхе.

Аутор текста испољава велику завист и мржњу према Србима. Српска држава се уопште не помиње, нити њени владари, чак ни Павлимир Ратник савременик Константинов, нити престоница Србије. Како би иначе било могуће да Порфирогенит не зна ништа о Србији, а Баварски Анонимни Географ пише, један век раније, да је то једна велика империја - из које потичу сви Словени? Порфирогенит даје тумачење порекла српског имена од речи „дули", што значи робови на грчком језику, што је бесмислено. Мисли се, заправо, на латинску реч „серви", која се овде у тексту не помиње, али која је код Хрвата употребљавана у анти-српској пропаганди. Говорили су да Србин значи роб и да су Срби као народ робовска пасмина. Нико други, осим Хрвата, то није говорио. У тексту се каже: то је зато што су били робови цара Ромеја.

Ту је и језички проблем, јер се, од Ираклија на овамо, у Ромеји говорило грчки, а не латински. Ова ставка је доказ више ко је аутор текста подметнутог Порфирогениту. Аутор се није освртао на помене српског имена пре византијског царства. Био је потпуно неопрезан приликом набрајањаострва у Јадрану и уместо античких имена, која би била употребљена од било ког писца из десетог века, употребио је италијанска имена из касног средњег века. Поред тога, помиње острва чија су имена настала од српског имена, а позната су као таква у античком времену, као: Скерда, Скирдакиса и Арба што је античко Сарба. Сва његова тумачења порекла имена појединих градова су потпуно погрешна и смешна, што говори да аутор није био познавалац филологије, као ни историје. Име реке Буне, тумачи по речи „добро", што је по речи из италијанског језика „буоно". Хрватско име изводи из грчке речи „хора" и каже да то значи „они који имају много земље".

Помешао је цара Павлимира, званог Ратник, на латинском: Белум, који је владао Србијом 926-942. године, столовао у Требињу, са жупаном Требиња Крајином, зетом жупана Властимира, око 830. године. У тексту стоји да се „од Крајине Беловог родио Фалимир". Хвалимир се у народу помиње као Фалимир, а то је унук, а не син Павлимира Белума. Хвалимир је рођен после смрти Константина Порфирогенита и он га није могао поменути. То је непобитни доказ да спорни текст није од Порфирогенита, него апокриф. Писац текста није био историчар и писао је по ономе што је чуо из народног предања. Зато је помешао време и имена владара - везаним за Требиње.

Писац текста говори о неких 11 хрватских жупа у Србији, али не каже како се држава зове. Две од набројаних жупа ставља источно од реке Цетине: Хлевно и Имотски, иако је узео ту реку за границу између Србије и Хрватске. У време када се граница Хрватске налазила у предграђу Загреба, граница на Цетини је била неки далеки сан Хрвата, према којем треба тежити. Река Цетина није никада била граница између Србије и Хрватске, односно између Срба и Хрвата. Једно време, Цетина је била граница једне бановине у Србији и то у време Немањиног оца Десе, чији себанат простирао од Цетине до Скадарског језера. То је било у 12. веку, много после Порфирогенита. Исто је и с причом о бану хрватском, који је, наводно, у време Порфирогенита држао у својој власти Крбаву, Лику и Гацку. Граница тог првог бана Крешимира није прелазила реку Зрмању.

Целокупна конструкција спорног текста носи обележје политичког стања код Хрвата с почетка 17. Века. Дело које је приписано византинском цару Константину VII Порфирогениту, тачније онај део који се употребљава као извор за историју Срба и Хрвата, доказани је хрватски фалсификат из 17. века. Тај спис нема никакве историјске вредности, јер је само један од хрватских политичких памфлета. Није га писао познавалац историје. Пун је крупних грешака, па подсећа на спрдњу с историјом. Све указује на то да је аутор текста неки неуки хрватски фратар. Текст је на грчком језику али на тако лошем, да и то доказује да писцу текста грчки није био матерњи језик.

Хрвати нису могли сакрити да су они, као једно аварско племе, дошли у Србију у седмом веку - уз помоћ Византије. Писац текста те чињенице и не крије, него их потврђује. А то стручно доказује и савремени турски историчар Осман Каратај, који каже да су Хрвати пореклом од једног турског племена - по имену Огури, с предела Каспијског језера. И само име Хрвата потиче од старијег назива за племе Огури - Курбат. У аријевском језику и ведској књижевности, назив Арват има исто значење као у савременом српском реч хорјатин.

Да би се некако упоредили са Србима, измислили су досељавање Срба у седмом веку и то после Хрвата. Отуда прича како су Хрвати, по налогу цара Ираклија, ратовали с Аварима, победили их и од њих преузели Далмацију. У тој причи, нигде Срба нема, нити су они имали било какву улогу у протеривању Авара. Тако испада да Срби Далмације несамо што нису староседеоци, него нису стекли никаква права на ту земљу, они су досељеници на хрватску земљу, коју су ови отели од Авара. Па и сви други Срби су њихови дужници, јер су они победили Аваре и омогућили Србима да се населе у празну земљу.

Ево ко је стварно победио Аваре.

(Gianantonio Bomman: "Storia civile ed ecclesiastica della Dalmazia, Croazia e Bosnia." Venezia 1775.)

"I Serbgli con la scorta di Zvonimiro, ovvero Svetimiro, lor Capitano avanzarono il furor della lor armi nei paesi appartenenti ai Re della Prevalis, e s'impadronirano della Bosnia..."

Ради се о српском војводи Звонимиру, кога је касније црква прогласила за Светимира, оснивач нове династије Светимировића, који је предузео офанзиву против Авара 640. године и протерао их из Босне, Мезије, Дарданије, Рашке, Дукље и потпуно их поразио у Далмацији 641. године.

Ово апокрифно „Порфирогенитово" дело је популаризовано тек од времена Илирског покрета, који се правилно назива Хрватски препород. Тада су, усвајањем српског књижевног језика, Хрвати прогласили дубровачку књижевност за хрватску. Вјекослав Клајић је написао Повијест Босне, у којој је тврдио да 95% становништва у Босни чине Хрвати. Матица хрватска је објавила збирку српских народних песама сакупљених у Босни као Хрватске народне пјесме. Паул Ритер, алиас Павле Витезовић, из 17. века, тврдио је да Срби као народ уопште не постоје. Он је написао на латинском једну књижицу под насловом: Живот и мучеништво блаженог Владимира краља Хрватске, верним пером саопштено побожним сународницима од витеза Паула Ритера. Ради се о светом Јовану Владимиру, владару Србије, који је имао царску титулу. У једној другој расправи, Ритер каже: „Ох, ти Хрватска, која си обогатила Сарматију, Европу и небо толиким славним синовима твојим...". Аустријске цареве Леополда и Јосифа, Ритер назива „краљевима целе Хрватске" (totius Croatiae regibus). Док је он ово писао, Европа се грозила при помену хрватског имена. Писали су по градским дворовима: „Сачувај нас Боже куге и Хрвата". Њих је овековечио Шилер у „Валенштајну" и Велтерс у „Лимбуршким легендама".

Попут Ритера, говорио је и Анте Старчевић, кога су Хрвати назвали „Оцем домовине". Да би сте видели зашто је он заслужио то звање, треба да га наведем. Немањићи су према њему „хорватска династија, која је кроз векове владала источносеверним покрајинама Хорвацке". Свети Сава је „источну цркву хорватску отцепио од Патријарха цариградског". На Косову, „Милош Кобилић показао се Хорватом", итд.

Др Рудолф Хорват је саставио листу хрватских владара до стварања Југославије и на њој набројао равно 302 „пресветла" хрватска владара? Излази, према Хорвату, да су Хрвати имали више владара него било који други народ на свету. Хрвати не признају, уопште, српске владаре - ни пре, ни после Немањића. Босанске банове и краљеве, спомињу као своје и ово још више умножава листу „хрватских владара." Неки Иван Ружић, такође, хрватски историчар, писао је да је оснивач бугарске династије био неки Хрват и да се та династија презива Хрватовић. Као што су писали за Хрвоја Вукчића, да се презивао Хорватинић.

Спис О народима је подметнут Порфирогениту и спада у врсту хрватске литературе - какву видимо код Ритера и Старчевића.

Европа је запамтила Хрвате из 17. века као народ без икаквих обзира, морала и начела - као најгоре злочинце. Имајући све то у виду, овај фалсификат, који су прилепили Порфирогениту и није њихов најгнуснији злочин.

Срби су први пут чули за Порфирогенита и сеобе Словена у време Илирског покрета, половином 19. века, којије донео један Словенац - католички свештеник, уз подршку Ватрослава Јагића. Све те приче је увео у школске програме у Србији наш врли министар просвете Стојан Новаковић, после Берлинског конгреса, за време свог министровања 1880-1883. године. Један једини човекје о томе одлучио, уз снажну подршку Беча и других центара моћи на Западу. Он је по струци био правник, а не историк. Превага је постигнута једном врстом пуча.

Служећи се полугама власти, Новаковић је 1894. године отерао у превремену пензију Пантелију Срећковића, професора историје на Високој школи у Београду. На његово место је постављен Новаковићев кум и креатура - Љубомир Ковачевић, који, такође, није био историчар по струци. За њега Никола Радојчић каже да је био самоуки историчар. Следеће, 1895. године, Ковачевићје постављен за министра просвете у влади Стојана Новаковића. Затим је био секретар Академије и државни саветник.

Никола Радојчић и Станоје Станојевић тврде да је Ковачевићев спис о Стевану Немањи потпун промашај. Он је тај који је „пронашао" да Немањин отац није био бан Деса, него неки непознати Завида и тако ослободио Аустроугаре ноћне море у вези с прошлошћу Херцеговине и Немањиног порекла. Деса је био бан Хума и његов банат се простирао од реке Цетине до Скадарског језера. Сахрањен је у Требињу.

Аустроугари су настојали да оспоре српски карактер Босне и Херцеговине, па то није лако ишло - када се зна да је то Немањина очевина. Кажу да је Ковачевић нашао неки запис на цркви у Бијелом Пољу, где се потписао неки Мирослав Завидин. Он је тврдио да се ради о Мирославу, брату Немањином. Најстарији Немањин брат звао се Завида. Он је с византијском војском ратовао против Немање и погинуо у боју на Косову 1170. године. Његов син је био Мирослав. Али, Завида је подигао једну цркву у долини Лима, као своју задужбину, па је могуће да је Мирослав ту цркву обновио.

Врли калуђер Иларион Руварац је после баканалија по Пешти, коју је често посећивао - под изговором да иде у Сент Андреју, вршио критику српске историје и нападао Србе онао како су то чинили Беч и Будимпешта. Али, његова, такозвана, „критичка школа" не би никад однела превагу и све би то остало као неки куриозитет, по оној народној: „има их и таквих", да није било Стојана Новаковића. Он је, својим политичким положајем и применом силе, устоличио фалсификате у историјској науци. Без Новаковића, за Љубомира Ковачевића нико данас не би ни знао.

Хрвати су обављали свој део посла - добијен из Беча, а помагала су им ова три Србина, а такве народ зове проданим душама. На Берлинском конгресу је од Срба у Србији захтевано да не гледају преко Дрине и преко Дунава - да тамошње Србе не сматрају својим сународницима! Наши савремени „нордисти" нису веровали да ће обновљена српска историјска школа да разоткрије све ово. Она то чини прилично касно, али, боље икад него никад, каже наш народ.

Како ће званични историчари да живе с овим, ја о томе нећу да бринем. Они већ данас о томе, итекако, брину. Стари Римљани су говорили: Veritas immutabilis est, et perpetua, тј: Истина је непроменљива и вечна!

 

Одломак из књиге
ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА
Јована И. Деретића, Драгољуба П. Антића и Слобгодана М. Јарчевића
у издању ГАНЕША КЛУБА,  Београд 2012.

Последње ажурирано понедељак, 01 септембар 2014 14:21  

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 5249044

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.