svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Борис Над: САМО РУСИЈА МОЖЕ ДА ОКОНЧА ХЕГЕМОНИЈУ ЗАПАДА

Постоји велико поклапање између политике САД и Немачке што се тиче Балкана. Како оцењујете улогу Немачке у данашњој Европи? У којој мери је она сателит Америке, а у којој мери независна сила?

– Не постоји једноставан одговор на ваше питање. Уколико посматрамо званичну Немачку, њену спољну политику и дипломатију, она се у великој мери одвија по принципу Павловљевих условних рефлекса. Немачка се не понаша као суверена држава, већ као вазал, не само на Балкану. Све то противуречи немачкој историји, традицији, националном карактеру, историјском бићу народа…

Немци једноставно нису навикли да буду слуге, или је тако било кроз историју. Треба свакако имати у виду да је Немачка и данас окупирана земља, а земља која се налази под војном окупацијом не може бити независна сила. То важи за читаву Европу: ЕУ је америчка окупациона зона. Американци се управо тако и понашају: као окупатори, безобзирно и арогантно, надзирући и сам државни врх и прислушкујући, између осталог, разговоре немачког канцелара. Све то јасно показује дубину америчког утицаја.

С друге стране, данас у Немачкој и другим европским земљама можемо видети многе знакове незадовољства таквим стањем. Нема сумње да многи Европљани, па и Немци, желе да се ослободе америчког стиска, али изгледа да они то за сад не могу да учине сами.

Не треба заборавити ни европску „пету колону“, којој припада и администрација у Бриселу, такозване еврократе, без икаквог демократског легитимитета о коме се данас толико говори. Потом, читав низ „кооптираних интелектуалаца“, медије, новинаре, културне посленике, јавне личности… Ипак, америчка доминација у Немачкој, па и у Европи, нема ништа заједничко са демократијом.

Немачка ће тек једном у будућности постати независна сила. Према нашем мишљењу, то је неминовност, јер се моћ Америке сада урушава. За почетак, она данас чини само опрезне, бојажљиве кораке у том смеру. Деценије окупације су, нема сумње, оставиле веома дубок траг у свести и менталитету народа.

Како коментаришете најновија дешавања у Украјини?

– У Украјини је, то је савршено очигледно, почео грађански рат – рат који је вештачки провоциран, подстицан и распириван, на пример злочинима као што је онај почињен 2. маја у Одеси, када је више од стотину људи, међу њима и трудних жена, убијено под, у најмању руку, неразјашњеним околностима.

Западни медији су практично прећутали овај чудовишни злочин. Таква реакција је заправо позив да украјинским неонацистима да наставе са терором, све док Русија не буде приморана да се непосредно умеша у сукоб.

Украјина је у рату. Овде не ратују Руси и Украјинци међу собом, то је тотални и беспоштедни рат кијевске хунте против грађана Украјине – или једног дела украјинског становништва, и Руса и Украјинаца – који су јој, после крвавог пуча и вишенедељног терора, отказали послушност. У чему се састоји њихова кривица?

У томе што им је руски матерњи језик, или зато што осећају снажну одбојност и подозрење према Европској унији и НАТО, те дубоку наклоност према Русији, с којом гаје веома блиске цивилизацијске, религијске, етничке, културне и привредне везе?

Њихова кривица је у томе што одбијају да буду на силу одвојени од Русије или затрти геноцидом који им припремају савремени следбеници Бандере, а који се може поредити само с оним који су у разним деловима Европе почињени током Другог светског рата.

Путинов последњи предлог је знак добре воље, спремности на неку врсту компромиса, како би се зауставио рат и избегло крвопролиће. Нема сумње да ће тај предлог бити одбијен.

Прве реакције Јацењука не спадају у дипломатски језик – то је одговор простака, увреда упућена председнику Руске Федерације. Кијевска хунта је до сад учинила све да увуче Украјину у крвави грађански рат, и сада се чини да је у томе најзад успела.

Јасно је да се пулисти на то не би одважили да их у рат не гурају Американци. Кијевска хунта не влада Украјином. Њоме се, бар тренутно, управља из Вашингтона, а Америци је неопходан рат у Украјини.

У чијем је интересу русофобија која постоји у западним медијима? Шта је корен те русофобије? Како је она генерисана?

– Русофобија на Западу, у западној цивилизацији, не датира из времена „хладног рата“, у питању је много старија појава. Њене дубоке корене је објаснио руски научник и писац Игор Шафаревич, у до сада непревазиђеној студији под насловом „Русофобија“ (књига је деведесетих објављена и у преводу на српски). Реч је, укратко, о дубоком комплексу инфериорности кога осећају припадници (пост)модерних псеудоелита на Западу (као и савремени западњаци у Русији, па и код нас) пред веродостојном цивилизацијом, њеном особеном традицијом, религиозношћу и самосвојном, богатом културом. Парафразирајући Емила Сиорана, можемо да кажемо да је у питању страх какав осећају слаби и инфериорни пред снажним човеком.

Као и пре век или два, савремена русофобија почива на неколико веома баналних стереотипа. Један од њих је онај о „ропском менталитету“ Руса или традиционалној деспотији, као наводно природном начину владавине. Суштина је у томе да се Руси, у односу на западњаке, третирају као нижа бића, као „подраса“, чак и када се то отворено не каже; као неко кога тек треба треба привести „цивилизацији“ или „демократији“, уколико је то уопште могуће. Занимљиво је да те исте „аргументе“ сада користе и идеолози украјинског национализма, попут оних из пронацистичког Десног сектора, наравно, у још гротескнијим и карикатуралнијим облицима: за њих је Украјина „Европа“, а Русија „Азија“, шта год то значило, настањена подљудском врстом.

С времена на време, русофобија се на Западу изнова разбуктава и подстиче на вештачки начин, тако да подсећа на неку врсту колективне психозе и достиже заиста патолошке размере. Довољно је ових дана пролистати западну штампу или гледати западне електронске медије – они раде исто што је радила и Хитлерова пропагандна машинерија. Један британски новинар је недавно констатовао да је украјинска криза сахранила објективност западног новинарства. Али нас то не треба да чуди, сетите се на који начин су донедавно третирани Срби, а то се наставља и данас.

Разлози за русофобију на Западу су очигледни: Русија је одвише снажан противник или ривал. Једино Русија може окончати западну хегемонију (не Кина, не Индија или Бразил). Једино је Русија, макар и потенцијално, онај други геополитички пол, од кога толико зазиру стратези типа Бжежинског или Кисинџера. Њен повратак на историјску сцену, присаједињењем Крима, био је последњи знак за узбуну. Претходило му је економско уздизање Русије, потом модернизација њених оружаних снага, чији је главни архитекта био Путин. То је остварење њихових најцрњих ноћних мора.

Каква је улога Кине у евроазијском пројекту? Да ли је Кина партнер или ривал Русије?

– Кина је најпре цивилизација за себе. Веома посебна цивилизација, која траје 5.000 или 6.000 година и, ако је веровати Гумиљову, управо улази у нови циклус своје етногенезе, с обновљеном снагом. Последица тога је буђење Кине из вишевековне летаргије и њен повратак на светску сцену, најпре као економског, а данас све више и војног џина, и та чињеница се напросто мора узимати у обзир.

Кина може бити и партнер и ривал Русије, православне цивилизације уопште. Кисинџер је сматрао за свој велики успех то што је иницирао приближавање САД и Кине раних 70-тих. То „отопљавање“ је завршило Тјенанменом. Кинеско руководство је тада изабрало позицију независне силе и одбацило „демократизацију“ на западни начин, каква је покопала СССР. Данашња Кина, која је у међувремену постала главни претендент на прву економију света, сасвим исправно процењује геополитичку реалност: њен смртни непријатељ не може бити Русија, већ једино Сједињене Државе.

Кина је поводом украјинске кризе показала задивљујућу одмереност и фактички, на свој одмерени и елегантни начин, подржала руске акције на Криму. То не треба да нас чуди. Питање избора између мултиполарног света и америчке хегемоније је за Кину, као и за Русију, питање опстанка ове велике цивилизације.

О САГОВОРНИКУ

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. године. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици (Правда, Економика, Јавност, Држава, Погледи). Прозу, поезију и есеје објављивао у Књижевној речи, Збиљи, Свескама, Савременику, Књижевним новинама, Српском листу, ЕВРОПИ нација, УНУС МУНДУСУ, Трагу, Зениту, Летопису Матице српске и Политици.

Био је члан редакције Књижевне речи и редакције Зенита. Часопис УНУС МУНДУС (бр. 23-25, Ниш, Нишки културни центар, април 2007) штампао је тематски блок састављен од текстова аутора под насловом Нова Итака (Крај ноћи).

До сада је објавио следећа дела:

1. Време империја; 2. Гозба победника ; 3. Нова Итака; 4. Идеја центра 1; 5. Неми богови; 6. Идеја центра 2.

(СРБИН.ИНФО – Теша Тешановић, Алексеј Димитријевић)

 

Колумна

Али ..

ali

 

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

nimnik.jpg
Број прегледа чланка : 6220712

16600m

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.