svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Драган Матијевић: О ОБРАЗОВАЊУ ИЛИ АКО ЈЕ НЕКО СМИСЛИО ДА НАС УНИШТИ, БОЉЕ НИЈЕ МОГАО ДА СМИСЛИ

Више немам право да опоменем дете које преписује кад видим како се добијају универзитетске дипломе

Недавно се у издању Уније синдиката просветних радника Србије (УСПРС) појавио зборник Колико коштају илузије / Либерализација образовања у Србији ( већ седма књига у издању овог веома активног синдиката још један је покушај да се укаже на убрзани пут у пропаст који чека српско школство). Зборник је на основу реферата са скупа одржаног 1. јула 2013. у просторијама Удружењу књижевника Србије приредио Драган Матијевић, професор филозофије у Гимназији у Чачку и председник УСПРС, који се од многих синдикалних вођа разликује по томе што није напустио своју службу и бирократизовао се, него и даље ради са ђацима. Био је то повод за разговор са професором Матијевићем.

Откуда да се један синдикат бави тако крупним темама као што је неолиберализам, глобализација, интегративни техноглобализам?

— Не ради се ни о каквој интелектуалној знатижељи, већ пре свега о оној Блоховој (Ернста Блоха) да нужда човека учи мислити. Проблеми који су задесили српско образовање у претходне две деценије натерали су просветне раднике да се баве овом темом, не да би проучили токове савремене цивилизације због њих самих, већ да би препознали место образовања у њима и шта нам се то, у ствари, догађа.

Наиме, оно што се догодило у претходној деценији у српском образовању није се догодило нигде и никад. За само осам година донета су три потпуно нова и потпуно различита закона о образовању. Такав преседан није забележен у историји законодавства. Карактеристика свих њих је да је сваки наредни био све либералнији према ученицима и њиховим обавезама, а све строжији, ригиднији према наставницима. Тако се напокон дошло до законских одредби о којима непослушне и недисциплиноване ученике ниси могао никако укорити, да су са наставе могли одсуствовати колико су хтели, а да за то не сносе никакве последице; да је владање ученика избрисано као оцена, а да за то што не уче и не знају одговорност сносе наставници.

На другој страни, и најмање одсуство наставника са посла драконски је кажњавано отказом, директорима школа дата су неограничена овлашћења у пријему и отпуштању радника и, што је најдрастичније, уведено је чак једанаест институција које контролишу рад наставника: школски одбори, савет родитеља, ђачки парламент, ученици, школске инспекције, школски надзорници, родитељи и друге разне комисије и инспекције. Као да нисмо наставници – васпитачи, већ припадници радикалних навијачких група. Врхунац лицемерја и одијума законописаца према просветним радницима је законска одредба да, уколико родитељ или старатељ пребију наставника, биће прекршајно кажњени са 30 хиљада динара. Подсетићу вас, у Закону о заштити животиња за малтретирање пса казниће вас са 300 хиљада динара.

Било је то као позив на сезонско снижење!

Морали смо се тада упитати: откуда тако страшан притисак, неповерење и одијум према наставницима? Не ради ли се можда о томе да уствари школа служи да они, а не ученици, буду преваспитани и преобразовани? Да ли то значи да су за неке „нове људе“ потребни неки „нови васпитачи“, а не ови стари и конзервативни, школовани на традиционалном систему моралних вредности? Да ли (де)конструкција неког новог света захтева и де(кон)струкцију традиционалног образовања?

Слушали смо да у лудилу које нам се догађа има неког система, али га сами нисмо могли докучити. Зато смо потражили помоћ од других. Организовали смо научни скуп на који смо позвали доказане стручњаке из сфере образовања, универзитетске професоре, публицисте, културологе, демографе, директоре, наставнике – практичаре. Циљ скупа био је да стручну и ширу јавност упознамо са неизвесностима, проблемима и замкама пред којима се налази образовање у Србији.

Који би био генерални закључак скупа о улози школа у неолибералном светском поретку?

— Неолиберални свет није успео нити му је то заиста био циљ да оствари своје обећање да ће остварити највеће добро за највећи број људи. Успео је само да упрегне већину у остваривање трговачких циљева мањине. За тај циљ требало је направити човека кога карактерише уклопивост, поводљивост и грамзивост, индивидуа којој не смета недостатак људске перспективе. Штавише, нико не сме да брине за општељудско благостање јер свако мора да јури за својим индивидуалним задовољствима.

Традиционална школа која је код ученика развијала самосталност, критичко мишљење и независност, директно је супростављена захтевима савремене организације друштва. Та школа се, по владајућим економским критеријумима сматра неефикасном, јер развија способности које данашња друштвена елита(?) не само да не цени већ их сматра штетном. Освестити појединца супротно је интересу функционисања система. Носилац те освешћујуће улоге традиционалне школе је традиционални наставник, кога треба у интересу савремене организације друштва де(кон)струисати и од васпитача направити васпитаника, од ауторитета и узора покорног државног чиновника. На томе треба озбиљно порадити, јер просечан просветни радник у Србији је конзервативан, или 19 година стажа и 49 година живота.

Рушење освешћујуће улоге школе и наставника има подршку и оправдање у ученицима, који не желе да буду освешћени јер то наводно изазива бол. Колико сте пута само чули да им се деца у школи муче? Штитећи ученика од бола, савремена педагогија штити појединца од „трагедије сазнавања“, од најхуманијих тековина до којих се дошло истинским одрицањем и страдањем. Која је цена ове илузије? Ученику се уствари брани да постане човек.

Какво је тренутно стање у српском образовању?

— Почнимо најпре од материјалних услова у којима се образовање одвија. У Србији су школе старе преко 40 година и у веома лошем стању. Од четири и по хиљаде школских зграда само хиљаду и по је исправно. За две хиљаде је потребна поправка, за 800 реконструкција, а 200 је неупотребљиво. Осим тога, половина школа нема фискултурну салу, 40 одсто нема мокри чвор, а многе немају ни двориште. То и не треба да чуди ако се зна да наша земља најмање издваја за образовање у целој Европи. Просечно издвајање за образовање у земљама Европске уније је 6,5 одсто бруто друштвеног производа, код нас је 3,18 са тенденцијом сталног смањивања. Још када се има на уму да је БДП у тим земљама 5-10 пута већи од нашег, то значи да оне за образовање издвајају 10-20 пута више него наша држава.

Сиромаштво и немаштина су хроничне болести српских школа. У 70 школа су блокирани рачуни, па немају ни за креду ни за тоалет папир. У школи у Лозовику код Велике Плане то финансирају наставници и родитељи. Пре неки дан пошта је искључила телефоне свим школама у Нишу, тако да школе више немају интернет. Директор једне од тих школа каже: „Нас могу да зову, али ми не можемо никога“. То и јесте слика српске просвете – нас могу сви да п(р)озову, ми не можемо да п(р)озовемо никога.

Говори се о великим платама у просвети?

— Први пут после ко зна колико година државна власт је истински обрадовала просветне раднике. Донела је закон по коме су опорезоване све плате веће од 60.000. Нама нису могли ништа јер су наше плате далеко испод те цифре. Каква срећа (sic!) Имамо најмање плате у окружењу, дакле, најмање у Европи, мање и од Македонаца и Албанаца.

Просечна плата у образовању је 42 хиљаде динара, дакле пет одсто испод просека у држави; а њихово образовање је далеко изнад просека. У образовању ради 60 одсто људи са високом школом и по томе смо далеко најобразованији од свих других делатности. Иза нас је здравство са 20 одсто високообразованог кадра.

И то је слика односа и бриге државе према образованим људима и образовању уопште. Како нам се цинично догађа она Конфучијева максима: „Ако хоћеш да будеш сиромашан, а ти се образуј!“

Какав је онда квалитет образовања у таквим околностима?

— Ту постоје два критеријума – унутрашњи и спољашњи. По овом првом критеријуму, образовање је највиталнији сегмент нашег друштва. Па која то држава може да школује десетине хиљада високообразованог кадра и да их поклони другима? У протекле две деценије пола милиона људи је напустило Србију, од чега су 50.000 образовани стручњаци. Најмоћнијим земљама данашњице „поклонили“ смо 6.000 доктора наука, за чије школовање је Србија утрошила 12 милијарди евра. Научници, спортисти и малине су најчешћи извозни артикал Србије. Но и томе ће наша премудра школска власт доскочити. Смислили су ново гесло: „заглупимо децу да бисмо спречили одлив мозгова“. Наиме, од сада ко жели да положи малу матуру (а мора да положи) не мора да зна ни један одговор. Какво епохално достигнуће.

По другом, спољњем критеријуму, нимало задовољавајуће стање. Из извештаја интернационалног истраживања PISA види се да је просечно достигнуће ученика из Србије у домену математичке и језичке писмености као и вештине решавања проблемских задатака на једном од последњих места у свету. У конкуренцији 41 земље обухваћених истраживањем Србија се пласирала на 36. место. Тако је, на пример, у математици на најнижем нивоу на скали знања. Ниједан задатак није решило 22 одсто наших ученика, а европски просек је 10 одсто. Све задатке решило је један одсто ђака, а просек земаља OECD је шест одсто. Али ту није проблем ни у ђацима ни у наставницима, већ у актуелним наставним плановима и програмима по којима се ради. Ти програми су конципирани тако да је тежиште на теоријској утемељености знања, док се код других инсистира на функционалности, практичној применљивости знања. То су два потпуно различита модела и сасвим је природно несналажење наших ученика. То је као када бисте припремали децу за такмичење у фудбалу, а пошаљете их на рукометно првенство. То је неозбиљно, али и сурово према деци и наставницима. Већ годинама молимо Министарство просвете да организују семинаре на којима би се наставници обучили за овај облик учења, али узалуд, у моди су неки други семинари. Тако ћемо наставити да се и даље брукамо пред светом, иако за то нема никаквог разлога.

Ако је тако стање у образовању Србије, преузима ли нешто тим поводом Министарство просвете?

— Предузима, управо оно што не треба. Уместо да се Министарство просвете стара о функционисању образовног система, унапређењу материјалног стања у школама, побољшању друштвеног и финансијског положаја просветних радника те увећањем квалитета образовања, оно се бави увођењем новотарија које мало и ни мало немају везе са образовањем.

Тако, рецимо, најактуелнији семинари су о некаквом развојном планирању, самовредновању, екстерној евалуацији, писању портфолија, те разноразне развионице, радионице, играонице. Тешко је рећи шта све то доприноси унапређењу образовања, али знамо да све то поприлично кошта, да су се захваљујући пројектима многи овајдили и да сироти наставници све то морају да посећују како би стекли бодове за стручно усавршавање. А све је то далеко и од стручности, а од (у)савршености поготову.

Открили смо из оног што је Министарство просвете објавило да је у последњих десетак година за разне пројекте у образовању држава позајмила стотинак милиона евра и за то дала још толико својих пара. Заједничко за све те пројекте је следеће: све паре су потрошене; паре су узели просветним властима блиски људи; пројекат се гаси кад се потроши планирани новац; утицај пројекта на образовање – никакав. Сетимо се само пројекта о инклузији, односно да се у редовну наставу уведу и ученици са посебним потребама. Синдикат и стручна јавност су молили да се не чини таква непромишљеност јер за то нема ни услова, ни особља, ни уџбеника, нити су наставници обучени за тако нешто. Узалуд, пројекат је на силу прогуран, а нас су чак оптужили за фашизам. Ко сад помиње инклузију? Нико! Ко је имао корист од тога? Људи блиски школским властима и (бајаги) невладине организације.

Колико нас је и колико ће нас још коштати овај пројекат, нисмо а изгледа никада и нећемо сазнати.

Ако је тачна она Марксова тврдња да је пракса (рад) свесна и сврсиходна активност човека, онда Министарство просвете нема везе ни са Марксом, ни са праксом.

Да ли је универзитетско образовање изузето од ових проблема?

— У повесно надолазећој плими неолибералне комерцијализације целокупне стварности свакако да није изузет и универзитет. Или, како каже проф. Милан Узелац, комерцијализација високог образовања је најважнији феномен нашег времена. Та меркантилизација доводи до, понајпре на приватним факултетима, претварања просветних установа у тржишна, профитабилна, па често и трговачка предузећа. Универзитет није више интелектуална заједница професора и студената који аутономно изграђују и преносе знање, већ интересна заједница власника новоформираних приватних универзитета и родитеља студената чији циљ није знање, него диплома. Универзитет, место где се врхунило све образовање, полако али сигурно постаје дно захваљујући акредитованим шарлантанима образовања. Или, што би рекао један старији колега, некада су деца са села хрлила на факултете, данас факултети хрле у свако село. Зато није ни чудо што у овако малој Србији, где половина становништва има основну школу, има 13 универзитета и чак 112 факултета. Високо образовање или продаја диплома постао је веома уносан бизнис у коме не постоји ризик. А то је идеална тржишна форма. Универзитет, место где смо ми наставници из средњих и основних школа видели репер за своје стандарде и критеријуме, претвара се у место аномије и ентропије. Или, што би колеге рекле: ја више немам право да опоменем дете које преписује кад видим како се добијају универзитетске дипломе.

Идеја да ће овакву девијацију високог образовања исправити „закони тржишта“ веома је наивна. Искуство нам управо говори другачије. Јер универзитета и факултета који послују по тржишно-комерцијалним начелима је све више и добро се држе, а посебно добро напредују њихови власници.

Наслов последњег поглавља зборника Уније звучи помало апокалиптично: о будућности, ако је има. Па има ли будућности за српско образовање?

— Ако је неко смишљао сценарио за уништавање једног народа, бољи од овог није могао смислити – упропаштавање образовања и демографско нестајање. Или, што је говорио Кисинџер, не верујем у теорију завере, али што сам старији то сам више параноик. Оно што ионако тешко стање у српском образовању чини још тежом је драматична демографска ситуација, која се из године у годину погоршава. Сведоци смо демографског старења наше нације, што је само корак до демографског нестанка. То се итекако види у школама. Наиме, број ученика у школској 1995/96. у основним и средњим школама био је милион и сто четрнаест хиљада. Ове школске 2013/14. године је негде око осамсто хиљада. Дакле за непуних 20 година из образовног система нестало је преко 300.000 деце. То је цео један град већи од Ниша. Нестало је преко 500 школа. Како да нико не жели да буде свестан ове драме, заправо трагедије. Само наредну школску годину уписаће 2.500 мање првака, а први разред средње школе уписаће мање 7.000 ђака. Преко 300 наших колега остаће без часова и постаће технолошки вишак. Можете замислити апсурд: факултетски образован човек је „непотребни вишак“ у држави у којој је 60 одсто становника што функционално што потпуно неписмено.

Како се са свим тим изборити?

— Рекох, немамо илузију да можемо заустављати нити мењати историјске токове, за то смо и мали и слаби. Али можемо утицати на мењање властите реалности. Први корак у том настојању је не дозволимо да се потре свест о овом што нам се догађа, да не заборавимо ово о чему говоримо јер заборав је предворје нестанка. Није случајно да је Мнемозина, богиња сећања, мајка свих муза. Само на незабораву почива и уметност и наука, дакле, дух.

Други корак је знање и воља. Знање онога што као народ хоћемо и како ћемо, али и огромна воља да се то оствари. Све док постоји и најмањи нуклеус, најмања интелектуална заједница која ово промишља и која је спремна о том да говори и да се бори, има наде. Можда је то у овом тренутку Унија синдиката. Сутра ће то бити нека друга организација, али она мора постојати.

Разговор водио ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Печат, 11. априла 2014.

Извор: Нови стандард

 

Колумна

Али ..

ali

 

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

pokajnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 6220745

16600m

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.