svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Жељко Цвијановић: ВЛАДА КОЈА ЋЕ ИЗМЕРИТИ ЦЕНУ ОПСТАНКА СРБИЈЕ

Вучићева влада показаће да је макар делимична конфронтација са интересима Запада услов за опоравак економије

1.

Када је Александар Вучић у експозеу најавио продају последњих и највреднијих остатака српске породичне сребрнине – што ће се, уверен сам, временом показати његовом најспорнијом одлуком – нико у 250-чланом српском парламенту није нашао за сходно да на то реагује. Наравно, била би то свуда на свету права полемичка посластица за социјалдемократе – а у српској скупштини седи чак осам странака које се издају за такве. Ћутали су социјалдемократа Расим Љајић, ћутао је српски Че Гевара Александар Вулин, ушушкани на напредњачкој листи, задовољни што су продужили своје крхке политичке животе за следеће четири године. Ћутао је борац за радничка права Ивица Дачић, уверен да само приватизација може да подвуче црту под криминално пословање његових људи у неколико државних компанија које су контролисали. Ћутао је и пензионерски престолонаследник Кркобабић млађи, верујући да српска левица најпре мора да збрине себе а тек онда своје бирачке циљне групе. Продаја државних компанија није сметала ни социјалдемократама са међународним жигом – Драгану Ђиласу и Борису Тадићу, чији посланици, истина, нису подржали Вучићев експозе и који су га критиковали, али не зато што распродаје последње остатке на којима би Србија могла да базира свој привредни раст, већ зато што, по њиховим критеријумима, не поседује „реформску“ аутентичност за тај посао, посебно не у поређењу са њиховом.

Судећи према парламенту, биће права срећа ако Вучић, човек изложен свакојаким притисцима, на попусти са памећу и не затражи, рецимо, отварање концентрационих логора за преостаје Јевреје. Ко би му од толиких антифашиста у парламенту и његовој околини рекао да се такве ствари не раде? Нико.

Ћутала је, уз ретке и маргиналне изузетке, и српска јавност, у којој су чак гласнији били они који су га опомињали како су његова шок-терапија и драстичне мере штедње сувише благи, него они који би му рекли колико су продаја Телекома и Електропривреде драстични и погубни. Та ћутња, наравно, показала је да у троуглу између странаца, српске власти и народа нема више ни последњих остатака опозиције и јавности, бар не у смислу јавних осигурача напона, одакле ће се свакој од три групе у њиховом међусобном саобраћају много тога догађати и изненада и пребрзо. А на то ће вредети обратити пажњу у будућности.

2.

Међутим, продаја предузећа кључни је део Вучићевог економског плана иако су га и он и медији гурнули тек на треће место. На првом месту је, наравно, штедња. Ништа логичније, наравно, од тога да мора нешто да приштеди генерација Срба која је толико мало створила, која је толико раскућила заоставштину предака и толико начела иметак потомака. Питање, међутим, понешто упроштено, гласи: ако не штедећи трошимо десет нечега и штедњом своју потрошњу сведемо на пет, а за то време наш приход износи нула, да ли смо тиме решили проблем. Нисмо, морамо дакле нешто да приходујемо, барем у величини пет како би наша штедња имала смисла.

Због тога је, наравно, централно питање сваког економског програма ове врсте заправо питање привредног раста – наравно, стварног, а не фиктивног – према коме онда обликујемо тип и меру штедње. Како је Вучић решио питање раста? Наравно, њу није могуће решити без неколико предлуслова – од монетаристичких (обарања курса динара и задирање у каматну политику страних банака итд.) до политичких (заустављање растакања земље, промена односа према ЕУ интеграцијама итд.). Сваки од тих предуслова, међутим, задире у интересе западних земаља и компанија, и тиме руши темељну догму Вучићеве владе – по сваку цену не створити и најмањи конфликт са западним земљама и искључиво деловати не излазећи из оквира те догме.

Зато је Вучић раст базирао на нејасној концепцији о страним улагањима, односно на стварању услова за њих – од измене закона до обнављања политике субвенција за инвеститоре. Чак није искључено да ће неких инвестиција бити, и то оних (полу)политичких, које ће бити изнуђене специфичном позицијом Србије у кризи између Америке и Русије. Али ни у најоптимистичнијој варијанти ни изблиза их неће бити онолико колико је, рецимо, 90-тих имао Карлос Менем, годинама власник показне фарме ММФ, пре него што се срушила аргентинска економија, показујући да се никакав озбиљан раст не да планирати на страним инвестицијама. Рекло би се да и Вучић то зна веома добро и да и сам нема много поверења у своју идеју раста. Отуда ће ту врсту прихода заменити продајом преосталих државних компанија и, судећи по томе што су остале највредније – Телеком и ЕПС – то неће бити мали новац.

Ако не буде имао среће, Вучић ће имати нереде, можда чак и револуцију, јер штедња ће урнисати Србију колико и један осредњи рат. Ако буде имао среће, неку годину ће проживети на власти у релативном миру, ако баш буде под срећном звездом, и цео мандат. Комплетан пад економије и државе у том случају десиће се после њега, и повратак ће тада бити могућ само уз мање или више револуционерне методе, попут национализације отуђених ресурса, као што су у Аргентини радили Менемови наследници Кирхнерови.

Вучићев економски план, међутим, открива нам надубљу истину, која се данас најбрижније крије по српским медијима и о којој се у јавном простору не говори. Наиме, није далеко од памети да је Вучићев економски програм најбољи могући у условима да се Србија доследно придржава догме о нултом нивоу кконфликта са западним државама, банкама и компанијама. Ако је то тако и ако тај план не доноси опоравак – а не доноси га, већ нас оставља без привредних ресурса и притом компромитује идеју штедње – тада је макар делимична конфронтација Србије са Западом услов неопходан иако не и довољан за опоравак економије. И то је одговор који ће у сваком случају Вучић са својом владом да нам пружи пре или касније.

3.

Исто важи и на политичком нивоу. Наиме, била је довољна само једна једина посета Кетрин Ештон Београду, па да се види да ће она догма о нултом конфликту са Западом важити и у политичком понашању владе. Ако се некоме могло и учинити да је Бриселским споразумом Србија, бар за неко време, завршила са уступцима на Косову и Метохији, показало се да није тако. Томислав Николић – који је неколико пута последњих месеци љутио Запад, последњи пут помињући репарације НАТО земаља за бомбардовање Србије 1999. године – наговестио је нова повлачења на Косову. После састанка са Ештоновом из Николићевог кабинета је саопштено да је Србија „спремна да се договори око свега када је реч о преговорима са ЕУ, али да је признање независности Косова и Метохије неприхватљиво“. На први поглед рутинска изјава, каквих је из Београда било много последњих месеци. И била би да Данијел Сервер, тип који већ готово две деценије без дипломатских рукавица обавештва српску јавност о америчким захтевима, није објавио шта је на столу и о чему се заправо разговара.

Било би добро да нова влада све непопуларне потезе повуче што је могуће пре, а међу њима, каже Сервер, „би пред Србијом уклонило велику препреку за чланство у ЕУ“ признање незавиности Косова, „после чега би уследило успостављање дипломатских односа и уређење границе“. Сервер такође каже да су САД одустале од уређења односа између Београда и Приштине по моделу две Немачке, о чему се некада преговарало са Београдом, већ да је неопходно признање, коме би требало, према Серверу, да претходи то што би Србија омогућила Приштини приступање Уједињеним нацијама. То „би сигурно представљало добар корак“, додаје он, али „не би у потпуности задовољило“.

Исправно разумевајући прву догму српске политике, Американци дакле на Косову хоће од Београда све и хоће одмах, утолико пре што ни сами више не могу да буду сасвим сигурни шта им на Балкану доноси сутра а шта Украјина. Помињући као једину српску црвену линију формално признање Косова, али не и сагласност за његов пријем у УН, Николић се повлачи са линије одбране у УН, тврдећи да је Србија „спремна да се договори око свега“ осим око формалног признања. Да ли то значи како је спреман да Приштини да столицу у УН како би добио мало времена, показаће пре дани него месеци.

4.

И то још није све на Косову. На посебно циничан начин Сервер каже да је формирање оружаних снага Косова готова ствар. Оне морају да постоје, према Серверу, јер Косову прети опасност од Србије будући да Београд одбија да призна Косово. Да ли то значи да би признање из Београда зауставило формирање косовске армије? Не значи, каже Сервер, али тада би војска Косова „могла да смањи капацитет својих војних активности и да их преоријентише на учешће у међународним мировним мисијама“. Од чега би Србија и преостали Срби на Косову могли ваљда да одахну.

Србија се до сада опирала формирању косовских оружаних снага, али Николићево саопштење после састанка са Ештоновом показало је да и ту дувају нови ветрови. Иако је рекао да Србија не угрожава Косово и да не види разлог за постојање косовске армије, Николић је рекао и ово: „Али, ако ће се већ формирати некакве оружане снаге, српски народ мора добити реципроцитетно учешће, као што је учињено и са полицијом“. Да пристанак Београда на формирање војске Косова није само злонмерно учитавање Николићеве изјаве, потврдио је и Ненад Рашић, министар у влади Хашима Тачија, који је похвалио Николића за врло „флексибилну“ политику, „која узима у обзир и друге опције, осим оне прве коју је он сам рекао, а то је да на Косову није потребна војска“.

Наравно, Николић веома добро зна да чак није ни потребно да Косово постане чланица УН и НАТО, а да ће та војска већ бити снага Северне алијансе, по чијим ће се плановима и чијим новцем формирати. Уколико до краја године Црна Гора постане чланица НАТО – у шта је Мило Ђукановић уложио све своје снаге и што је после отварања украјинске кризе веома могуће – Србија ће готово са свих страна (осим БиХ и Македоније) бити опкољена НАТО земљама. Ако се то догоди, биће то најјачи аргумент за улазак Србије у НАТО, док ће, са друге стране, још више смањити шансе Србије да се из канџи запада извуче мирним путем и без жртава. А то ће рећи да однос Београда према оружаним снагама Косова није однос према тој мутацији ОВК (макар, на саблазан, појачаној тамошњим Србима) јер та снага ничим неће моћи да угрози чак ни овако разоружану Србију. Биће то заправо однос Србије према НАТО или, прецизније, сагласност за војску Косова биће јасан чин политичке припреме уласка Србије у НАТО и нова спорна тачка у односима Београда и Москве, јединог што може данас да заштити Србе потпуног растакања и нестанка са политичке мапе.

Наравно, Николићеву изјаву и о признању Косова и о оружаним снагама могуће је читати и као настојање да се добије на времену. Проблем је, међутим, што од тог купљеног времена – а било је много сличних потеза у време претходне владе – не видимо напредовање ни на једном правцу српске политике, тако да је много лакше бранити тезу да је Николић тиме купио време за себе, али не и за Србију.

5.

Последња важна тачка политике нове владе највише охрабрује. Наравно, ради се о одбијању Београда да окрене леђа Русији и да се стави на страну Запада у Украјинској кризи. Срећна околност за Србију је у томе што та тачка може снажно да утиче на све претходне, много више него обратно. Несрећна је, међутим, што је, упркос већем утицају Москве у Србији него пре, њена влада са својом агендом ипак прозападна а времена да се чека даљи постепени раст руског утицаја више нема јер свет ври, а ври и Србија иако се то не види на њеним телевизијама. Свему томе ће још више допринети двострука стратегија Брисела и Вашингтона у Србији. Наиме, они, са једне стране, бар у прво време неће вршити директан притисак на Србију да се одрекне Русије, већ ће покушавати да Београд коначно придобију нешто мекшим методама. Међу такве убрајају се и иницијативе које већ обилазе Брисел да се Србија у ЕУ прими по понешто скраћеном поступку, да јој се у неким питањима прогледа кроз прсте, што све скупа није мило Ангели Меркел, али Вашигтону засигурно јесте. Са друге стране, пред Србију ће се стављати слични задаци – од организовања економије по моделу ММФ, преко притисака за коначно признање Косова до пристанка на војску Косова и још много тога, после чега ће приближавање Русији бити све теже, а на крају и све бесмисленије.

Док се Србији у Бриселу поново одају призања као најважнијој земљи „Западног Балкана“ и док се Американци, признајући њену важност, враћају у Србију са региону несразмерно великим пројектом телевизије Н1, биће најгоре ако се Београд буде држао Москве да би повећао своју цену на Западу. Тако нешто на свој начин покушали су и Милошевић, и Ђинђић и Тадић, и ниједан није у томе прошао добро. Оно што је најважније, колико год украјинска криза може да нас убије, она је изненадна и нова велика шанса за Србију, можда и последња, и у томе су сагласни и Вучић и његови противници. Проблем је само да ли у томе видимо шансу да се, подижући цену, још више приближимо Западу или да се ишчупамо из његових канџи. На тој разлици темељиће се судбина Вучићеве владе, и на тој разлици писаће се српска историја.

Извор: Нови Стандард

 

Колумна

Али ..

ali

 

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 6220279

16600m

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.