svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Владимир Димитријевић: ПРАВОСЛАВНИ НАРОДИ И ЗАПАД

Русија је кренула за Христом, хоће ли Србија имати снаге да јој се на путу придружи?

Ових дана, православни људи широм света не могу а да не осете радост због буђења Русије, која је високо подигла заставу хришћанских вредности и позива људе и народе под њу. Ипак, зар је Русији оволико требало да се пробуди кад је Запад опет дошао до њених граница? Зар је заборавила Русија Наполеона, Кримски рат (када је Запад подржавао Турке), Руско-јапански рат (кад су амерички банкари хушкали Јапан против Русије), вероломни напад Немачке и Аустро-Угарске 1914, бољшевичку револуцију, коју су финансирали из Ситија и са Вол Стрита, Хитлера и његову зликовачку солдатеску, амерички хладни рат?

Зар се Србија, коју је Запад разарао три пута у 20. веку, не освешћује, него верује у „евроатлантске интеграције“? Први светски рат су против Србије водили Немци и Аустријанци, Други опет Немци и Аустријанци (а он је донео и крвава бомбардовања англо-америчких „савезника“ 1943. и 1944. чак и на Васкрс, у којима скоро да и нису страдали војници Вермахта, него цивили Београда, Подгорице, Лесковца, Ниша), а 1995. и 1999. Запад је, предвођен Америком, засипао Србе у Босни и Херцеговини и у Србији тонама бомби са осиромашеним ураном.

Зашто крвљу плаћамо своје поверење према Западу?

МИСТИКА И ПОЛИТИКА

Из перспективе Откровења датог човечанству, Црква Православна је Нови Израиљ, који у себе сабира све народе спремне да се Божјем позиву у Христу одазову. Грци, Срби, Бугари, Руси (Мале, Беле и Велике Русије), Грузини, крштени Арапи и Сиријци један су народ – Народ Божји. Тај народ од Бога има задатак да васкрсење Христово сведочи свим осталим народима на кугли земаљској, добро се чувајући да не изгуби свест о томе на шта је призван. Док год су православни народи и њихови вођи на овоме градили свој државни и друштвени живот, дотле их је благодат пратила. Кроткошћу Христовом они су побеђивали, а не силом и насиљем. Свети владика Николај Жички је говорио да је то што Русима припада шестина копна на планети Земљи најбољи доказ Христове речи: “Блажени кротки, јер ће наследити земљу“.

Али пречесто су православни заборављали свој циљ, па су са Истока, од Христа, Сунца Правде, кретали ка тами Запада, клањајући се тамошњим идолима, маскираним у причу о прогресу и цивилизацији. Њихови свеци и њихови мудраци су их упозоравали, али много пута упозорења нико није хтео да слуша, па су се заблуде, како видесмо, крвљу плаћале.

НАРОДНО ИСКУСТВО

Србски народ је у својој епској поезији оставио стих као вечну опомену: “Латини су старе варалице“. Како каже Душко Бабић, “српска народна епика у својим затамњеним дубинама носи вековни антагонизам између источног и западног хришћанства. Започео много пре историјског раскола (1054), овај сукоб је био вишеслојан и свеобухватан – обредни, догматски, политички, културолошки. Српски народ је, у целини гледано, у себи увек имао довољно снаге да се одупре тим притисцима“ (1,62).

И руски народ је од Средњег века знао ко су Латини. Када је папа Инокентије 1204. послао своје легате кнезу Роману Галицком да му нуде краљевску круну и војну помоћ, уз, наравно, потчињавање папи, кнез обнажи свој мач и рече незваним гостима: “Има ли папа овакав? Док га носим о појасу, не треба ми мач туђина, по примеру дедова мојих, који су уздигли земљу руску“ (2,73)…

Наравно, када су се у Србији и Русији појавили западни идолопоклоници, отуђеници од народа, ове мудрости су заборављане, и полазило се за лажју.

СРПСКИ СВЕЦИ

Давно је Владика Николај истакао да је Западна Европа непријатељ србске слободе и да су „сви путеви Западне Европе немилост и лаж“ (3,572). И додавао је: “Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи“ (3,570). Преподобни Јустин Ћелијски је сведочио: “Европска култура је обездушила човека, механизовала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари“ (4,203-204).

И Владика Николај и Отац Јустин молили су Србе да не иду за људождерском Европом без Христа, коју је Николај звао Белом Демонијом.

РУСКИ СВЕЦИ

И руски свеци су опомињали свој народ да не хита Западу. Свети Теофан Затворник је говорио: “Западом нас је Господ кажњавао, и опет ће нас казнити, а нас баш брига. До ушију смо у западном блату, и све нам је потаман. Имамо очи, и не видимо, имамо уши, и не чујемо, нити срцем разумемо. Господе, помилуј нас! Пошаљи светлост Твоју и истину Твоју“ (2,225). О томе је говорио и Свети Игнатије (Брјанчанинов), најављујући таласе светског потопа са обезбоженог Запада, чији је циљ да „истреби веру у Христа, разруши на земљи Његово Царство, да угуши Његово учење, разори морал, пригуши и уништи савест, да успостави власт свезлобног кнеза овог света“ (2,226). Оглашавао се и Свети Јован Кронштатски. Звонили су у звона упозорења Оптински старци…

Русија, као ни Србија, није послушала.

РУСКИ МИСЛИОЦИ И ЕВРОПА

Једна од најумнијих Србкиња 20. века, књижевница Исидора Секулић, постарала се, одмах после Првог светског рата, да приреди и објави књигу руског емигранта, хришћанског философа, касније и свештеника Василија Зјењковског Руски мислиоци Европа, у којој је он укратко описао однос према Европи који су имали велики руски писци и философи (Гогољ, славјанофили, Херцен, Толстој, Достојевски, Фјодоров, Данилевски, Леонтјев, евроазијци). У предговору за ову вредну књижицу Исидора Секулић каже: “Запад је међутим растао, и испео се на пирамиду еволуције и револуције; а онда му је дошла декаденца. Руска основна мисао, мисао о Богу, нема декаденце. Та мисао обухвата нас данас све. (…) “Маран атха!“ (Господ ће доћи!) – поздрављали су се стари Сирци у време правог хришћанства. „Маран атха!“, поздравља руска мисао културу Западне Европе“ (5,V).

У књизи о којој је реч чује се глас Гогоља, коме је јасно да је и Русија болесна, али Европа још више, „а разлика је у томе што то у Европи нико не види“ (5,17). Славјанофили су Србима из Москве писали шездесетих година 19.века: “Не залуђујте се тиме да будете Европљани (…) Употребљавају ту реч „Европљани“ као згодан мамац за Словене да би их увели у духовно ропство; и, на несрећу, ми се још и сада препуштамо њиховим обманама. (…) Не ограничавајте своју умну слободу гиздавим псећим огрлицама на којима пише 'Европа'“ (6,31).

Херцен, револуционар и противник царске власти, писао је: “Доста смо дуго проучавали црвоточни организам Европе; у свима слојевима, свугде, смо видели прст смрти… Тешко је веровати очима: зар је то она Европа коју смо некада познавали и волели… Европа се приближује страшном катаклизму“ (5,32).

Толстој је сматрао да Руси немају потребу да се потчињавају „закону цивилизације коме се потчињавју европски народи“ (5,40 ). Достојевски, који је тврдио да је њему Европа драга исто као и Русија, није могао а да не каже домаћим „западњацима“: “Да, она се налази уочи пада, ваша Европа, уочи пада општег и на сваком месту. Мравињак, изграђен већ одавно без Христа и без Цркве, који је изгубио и све опште и све апсолутно – тај је мравињак сав поткопан“ (5,49). Данилевски је био прозорљив: “Мржња према Словенству до таквог је степена помутила свако осећање истине и правде у Европи да Европа не само што је стала затварати очи пред страдањима хришћана под Турцима, који имају несрећу да су Словени и православни, него се чак у њој распламтела љубав за Турке, у којима види једини елеменат способан да Истоку саопшти принципе 'праве' европске цивилизације“ (5,72). Леонтјев је просечног Европејца називао „идеалом и оруђем свеопштег разарања“. Кнез Николај Трубецкој истицао је, обраћајући се интелигенцији незападноевропских нација да „европска култура није ништа апсолутно, није култура целог човечанства, него је само творевина ограничене и извесне етничке групе народа са општом историјом“ (5,88).

Приказујући књигу Руски мислиоци и Европа Василија Зјењковског, Свети Јустин Ћелијски пророчки пише још 1923. године да „Европа свим струјама свога живота улази у свој Апокалипсис“ и да је „зато у делиријуму, зато из катастрофе улеће у катастрофу. Ставите ли апокалиптичко питање: чиме ће се завршити Европа? – руски мислиоци одговориће: ако Христом не, онда смрћу без васкрсења“ (7,734).

Дакле, и Руси и Срби су имали довољно упозорења шта их чека на Западу. Оба народа су крвљу плаћали непослушност својим свецима и мудрацима који су их на време опомињали. Дошао је последњи час да услишимо гласове светаца и мудраца. Русија је глас своје савести почела да слуша и кренула за Христом, Кога је Свети Јустин звао Богом словенских очајника. Хоће ли Србија имати снаге да јој се на путу придружи?

__________

Упутнице:

(1) Душко Бабић: Народ на међи, Српска књижевна задруга, Београд, 2011.

(2) Митрополит Иоанн: Самодержавие Духа, Надежда, Саратов, 1995.

(3) Владимир Димитријевић: Трећи светски рат и апокалипса, Романов, Бањалука, 2014.

(4) Јустин Поповић: Зеница трагизма, Просвета, Ниш, 1998.

(5) В. В.Зјенковски: Руски мислиоци и Европа, „Никола Пашић“, Београд, 2006.

(6) Србима посланица из Москве, Златоусти, Београд, 2006.

(7) Преподобни Јустин Ћелијски: Сетве и жетве, Манастир Ћелије, 2008.

Фонд стратешке културе

 

 

Колумна

Али ..

ali

 

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

nimnik.jpg
Број прегледа чланка : 6220549

16600m

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.