svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Светиња у богатом и највећем селу у Браничеву

МАНАСТИР ЗЛАТАРИЋ

КОД ТОПОНИЦЕ

Био је то мањи манастир, саграђен највероватније у другој половини 14. или првој половини 15. века. У попису из 1467. године налазимо га уписаног заједно са селом Тополница, тада највећим насељем у Браничеву. Приход му је износио само 100 аспри. После тога манастир се, бар под тим именом, нигде не појављује.

У шуми десно био је манастир са конацима, подрумом и другим зградама

Тополница је у то време имала укупно 109 кућа и била је више од два пута већа од ондашњег Пожаревца, данас главног и највећег града браничевског округа. Од села Свиње, данашењег Петровца на Млави, имала је 14 пута више кућа, а од суседног Великог Села била је скоро шест пута већа. Оближње село Батуша било је само простор за сејање усева и гајење винограда.

Ондашњи Топоничани спадали су у најбоље виноградаре и пчеларе, а били су и веома добри произвођачи пшенице и јечма. Према данашњим мерама село је производило око 20 вагона житарица. По шумама у пољу жирило је више од 500 брава свиња. Тадањи положај Топонице и њено богатство свакако су подстакли ктитора, неког властелина или било којег богатијег човека у селу или околини, да ту сагради манастир.

Село је, с обзиром на број кућа, сигурно имало и своју цркву. Његов свештеник те 1467. године био је поп Миладин. Где је та црква могла бити данас је тешко рећи, као и на којем месту се тачно налазио манастир Златaрић, како га преводи Момчило Стојаковић, односно Златарник, како га бележи Олга Зиројевић. Неки претпостављају да је манастир саградио златар, па му отуда такво име. Наравно да је то данас немогуће доказати. У целом Браничеву по доласку Турака забележен је само један златар, у селу Кисељеву. Колико их је било и где су се налазили у Браничеву за време српске средњевековне државе, у историјским изворима нема помена.

У пределу Мала Топоница, где је некада било село, на парцели пок. Станојла Марковића, а сада његовог сина Бошка, извор је свете и лековите воде Кладенац, крај којег је, кажу, био манастир. До извора, на који нас је одвео Александар Степановић (82) стиже се пешице од његове куће на крају села низбрдицом кроз поље за 15-так минута. Извор је у невеликој шуми, међу њивама, али доста запуштен, мада је и данас у поштовању људи овога краја. Раније су га посећивали и становници удаљнијих места, посебно Mладом недељом, умивали се и захватали воду у судове и носили је кући, сматрајући је веома корисном за лечење очију.

За место где је био манастир Александар је казивао да је откако памти око Кладенца била увек шума коју њени власници никад нису секли, пошто се цело то место сматра светим. Стари људи су му причали да је црква била изнад извора, а да је поред ње био овећи манастирски подрум. У близини је Батушко брдо, где су одувек били виногради, па сигурно и у време постојања манастира, који је ту имао своје засаде. Данас на том брду у главном расту шибље и коров.

Недалеко од Кладенца је јак извор добре воде, али га народ не сматра светим, мада његову воду људи радо пију и носе је кућама.

Којем свецу је био посвећен манастир повише Кладенца, није упамћено, нити се ишта о њему зна. С обзиром на то да је постојао 1467. године, а да се доцније не помиње, манастир је вероватно страдао у неком од многих турских напада на српске светиње током наредних стотинак година.

У запису из 1601. године, који се чува у манастиру Св. Павла на Светој Гори, непознати хроничар је оставио потресно сведочанство о једном од безобзирних напада турске војске у којима је вероватно страдао и овај манастир: ''Беше скрб и туга у народу, села и градови попаљени, цркве многе опустеле, свете иконе покрадене, света места оскрнављена и раскопана''. Он даље каже како су Турци на љутој зими сваличи Србе наге и на земљу бацали, друге су везивали коњима да их вуку, а многе су посекли или стрељали. ''И не беше места'' , наставља хроничар, ''где мртви не лежаху, брда, долине, поља и вртови беху препуни изгинулих, а многи су у ропство одведени. Беше горко ридање и плач кад раздвајаше и одводише друга од друга, брата од брата, сина од оца и матер од сина. Мучени народ говораше: боље нам је да нас један гроб све прими, него да нас муче и одводе у ропство''. (Милан Ђ. Милићевић, Србија, Београд 1876).

На крају Топонице, идући према селу Шљивовцу, постоји место Црквине. Земљиште око њега носи назив Ћелије. Према предању ту је саградио малу цркву Павле Радић, да окаје велики грех што га је починио убивши своју недужну сестру Јелицу. Повише тог црквишта је извор свете и лековите воде Липовача. Одатле је, вели предање, Павле сваке ноћи одлазио на сестрин гроб, на место где је нешто касније подигнут манастир Заова.

Топоним ћелије се у главном јавља тамо где су били манастири или где су живели испосници, па, према томе, није искључено да је и овде некада био манастир. Тим пре што је у близини света вода, на коју народ већ вековима долази. О давном страдању те светиње управо говори непрозирна копрена заборава

Манастир Златарић, у сваком случају, треба тражити на једном од ова два манастиришта: у Малој Топоници или на Црквинама.

 

Колумна

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

Ковид сан

kovid san

 

Сутра ће бринути за себе

sutra ces se brinuti za sebe

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 5957190

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.