svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Предраг Мирковић: НИЈЕДАН МАНАСТИР У БРАНИЧЕВУ НИЈЕ МИМОИШАО ТУРСКИ РУШИЛАЧКИ БЕС

 

Нема манастира у Браничеву у који није ушла турска нога а рука запалила, порушила и опљачкала. Та истина се не може ни сакривати ни порицати, нити поправити турским серијама о Сулејманима и иним османлијским освајачима православних земаља и народа. Постоји безборој архивских докумената, написа и записа који врло јасно говоре о сатирању српских манастира и народа на свим српским просторима, па и браничевским, и претварање њихових земаља у збегове и пустиње. Бахатост је била изражена особина османилја,  са њом су почели и са њом неславно завршили 1912. годиине поразима од српске војске на Куманову.

Само петнаестак година после турског поробљавања Србије, тачније 1476. године. турски порезник уписује у дефтер: „Манастир Свети Никола у Ждрелу. На једном високом месту постојала је црква. Али-бег је од ње начинио кућу. Сада је то кућа оних који су санџак-бегови...“.  А та црква, од које је бег направио двор и уживао у њему  са својим харемом, био је један од највећих манастира у Браничеву, по сведочанствима  задужбина краља Милутина с краја 13. века. Срби су морали да сачекају да оде бег, да после више десетина година Турци напусте оближњи град Ждрело, кад више није био значајно место, па да траже дозволу да обнове манастир. Манастир је трајао једва сто година па га је турска војска поново опљачкала и порушила – 1717. године. Лежао је у рушевинама безмало триста година, а онда је на самом крају 20. века један човек из народа по имену Сима Стефановић, обновио манастир и конак, замонашио се и постао његов игуман Григорије.

КАД СУ СЛАВУЈУ ПЕВАЛИ С КУКАВИЦАМА

Турску окупацију 1459. године дочекало је око 50 браничевских манастира. Кад се то време зла и покора завршило Првим и Другим српским устанком, само Тршка црква, Горњак и Витовница били су релативно спремни за обављање службе. Кажем релативно јер су их Турци опљачкали и оскрнавили. Манастир Светог Николе код Кучева,  Рукумија, Туман, Нимник, Заова, Брадача, Ђеринац и Благовештење у Горњаку били су у рушевинама. Осталих четрдесетак манастира више није било над земљом. Могли су се само назрети њихови остаци растурени по површини у виду камена, цигала, црепова. Свако такво место народ је звао манастириште, црквиште или ћелије (по монашким келијама), и то је једино што је од њих остало. Та зла која су нам приређивали вековима - Турци никада неће признати.  Хвалиће се у својим ТВ серијама поштењем, храброшћу, господством и хуманошћу, а наша власт ће то куповати и приказивати народу, пошто му је српску историју већ одавно забранила и оставила у незнању о својој прошлости. Касније ће турским путем наставити Аустроугари, па Немци, па опет Немци и Аустријанци, да би накрају 20. века све њих окупили Американци и кренула да уређују свет по своме. Како то чине – гледамо свакога дана.


Почетак обнове Брадаче на Благовести 1991, триста година после турског разарања;

владика Сава у средини, десно од њега о. Душан Митошевић и отац Тадеј

Излед обновљене Брадаче

Но, вратимо се Турцима. Не хајући за то шта ће једнога дана рећи историја о њима, као у осталом сви освајачи, предузимали су невероватне злочине не би ли убили сваки отпор у поробљеним народима. Већ 1437. године упао је турски султан с војском у државу деспота Ђурђа Бранковића, а летописац је забележио: „Прими цар Островицу и плени Смедерево и збег хомољски“. Колико је младих људи, жена и деце поробио, разделио својим војницима или дао да се распродају на пијацама робља није нигде записано. Тада се догодило и страдање Тршке цркве, манастира подигнутог у другој половини 13. века. Претпостављало се да је ова светиња страдала у некој великој воденој стихији, али тако нешто није запамћено, нити је таква поплава могла да се догоди. Онда је пронађен овај запис о пленидби Хомоља и показала се истина. Турци су разорили Тршку цркву и уништили иконе, свете књиге и све друго што је у њој вредело. Народ је обнорио ову богомољу и она је трајала до краја 17. века, да би је Турци опет  разрушили, а народ око 1730. године делимично обновио. Али,  никаквог инвентара није било у њој. Од тога се ни до данас није опоравила.

Манастир Благовештење у Горњачкој клисури био је један од најнеприступачинијх манастира у Браничеву. С једне стране штитила га је Млава и нагнут терен, а с друге стрме камене литице. По неким подацима саградио га је деспот Стефан Лазаревић. Турци су и до њега стигли и разорили га, по свој прилици при крају 17. века, а остаци његових зидова и данас се могу видети поред оне чувене „зазидане пећине“. Обилазећи његове рушевине 1826. године Јоаким Вујић је записао да је то „једна особито лепа црква била, јербо молерај и данашњи дан лепоту своју содержи“. У манастиру су преписиване књиге, а у њему је дуго боравио преписивач светих књига чувени Монах из Далше, кога је довео из Свете Горе деспот Стефан. Ако неко сврати на то место, а оно је уз сам пут кроз Горњачку клисуру, нека се бар сети тог монаха, и нека  за тренутак помисли  и на једног другог монаха који је забележио ову поруку: „Ово писах у манастиру Благовештењу где почива преподобни отац наш Данил, чудни Синаит, а на захтев игумана Григорија и свег братства, у време лепог пролећа када су славуји певали с кукавицама“. Ова метафора о славујима и кукавицама садржи суштину односа поробљених Срба и охоле, примитивне и острашћене турске власти. То је крик за слободом у тами којој  се није сагледавао крај. Тами коју неки покушавају данас да представе као време рајског живота и просперитета и у то име позивају Турке да опет дођу и јашу куда су некад јахали. Да поправљају тврђаве које су некад градили и праве џамије где су некад биле.

НЕСТАЈАЛИ СУ У ПЛАМЕНУ НЕЈЛЕПШИ СРПСКИ МАНАСТИРИ

До нашег времена стигли су само остаци зидова манастира Митрополија. „Турци су (га) сасвим попалили и порушили били, тако да једва знати се може гди је био олтар“ записао је Јоаким Вујић 1826. године. Он каже да је у манастиру седео „један митрополит, који је имао типографију и књиге штампао, пак је типографија за 30 година трајала“. Феликс Каниц је забележио да је то некада била саборна црква жупе Браничево. Турци су српске манастире систематски затирали, као што то већ дуго чине  Шиптари на Косову и Метохији, палећи и рушећи да не остане никакав траг за њима. А кад не можемо да пронађемо још ниједан озбиљнији податак о Митрополији, великом и значајној манастиру, како ћемо пронаћи о десетинама других.

Да није даскал Атанасије избегао турски покољ калуђера у манастиру Орешковица, другој задужбини кнеза Лазара у Браничеву, и једини од братије се спасио и све то написао у братској Русији, ми данас не бисмо појма имали како је претворен тај манастир у рушевине. Ено, и данас се виде делови његових темеља. Догађај се збио 1688. године. Турци су, како бележи даскал Атанасије, упали у манастир и почели да пљачкају и убијају. Ухватили су духовника Пајсија и ставили га на свирепе муке тражећу „да им покажет сакоривиште церковное“, односно манастирску ризницу, где су чуване драгоцене иконе, сасуде, старе књиге и дрге вредне ствари. „Игуман је све те муке поднео ћутећи, а онда су га турски војници у немоћном бесу мачевима посекли“.  Испосника Арсенија посекли су „без икаквог питања“...  Манастир су порушили, јер после тога нигде се више не помиње.

Како је нестао манастир Пешчаница, посвећен светом Николи, судећи по записима веома богат медом и стоком, нема никаквих података. Налазио се у данашњем селу Печаница код Великог Градишта. Горњу Пешчаницу, која је била у непосредној близини манастира поклонио је Радич Поступовић, челник деспота Стефана, манастриру св. Павла на Светој Гори па вероватно и манастир. Будући да се манастир последњи пут помиње крајем 16. века сматра се да је пострадао у време спаљивања мошти Светог Саве и великих побуна Срба у Банату крајем 16. века, када су Турци порушили и попалили више манастира у Браничеву да би зауставили ширење буне. У то време Старина Новак са својом војском  тукао је Турке и стигао до Софије што је изазивало вели страх код Турака и гонило их на застрашујуће злочине.  Данас се на манастиришту изоравају остаци цигала, црепова и грнчарије, док је, према казивањима,  камен однела турска војска за грађење карауле.

Манастир светог Николе код Кучева Турци су запалили у другој половини 17. века. Богомоља је била веома добро заштићена високим зидовима и кулама, а манастирска црква била је уз саму стену и из ње се, у случају опасности, могло кроз посебна врата склонити у пећину, а из пећине изићи на површину брда. Турци су напали изненада и силовито. Део монаха је успео да се склони кроз пећину заједно са митрополитом, који је ту столовао или навратио, тако да митрополит није стигао да понесе ни печат. Тај печат наћи ће  у рушевинама манастира тек 1844. године сељак из оближњег села Каона. На њему је, поред лика светог Николе, писало: „Никодим митрополит Смедереву и Браничеву 1667“. Да је манастир порушила турска војска, и то иста војна групација која је порушила и Брадачу, показало се тек недавно. Пронађен је при копању темеља за управну зграду скелет мушкарца убијеног закуцавањем, код Кучева произведеног, ексера у главу. Некако у исто време код манастира Брадача, који су Турци разорили најкасније 1675. године нађен је скелет жене убијене на исти начи и истом врстом ексера. Оба манастира страдала су, значи, у исто време. То упозорава на неопходност озбиљних истраживања да би се дошло до правих истина о турском затирању српске вере и културе и предупредили све агресивнији покушаји прекрајања и фалсификовања српске историје.

ФАНАТИЗАМ И ОСВЕТА - ПОКРЕТАЧКА СНАГА ТУРСКЕ ВОЈСКЕ

Манастир Горњак, задужбина кнеза Лазара, саграђен око 1377. године у више наврата је био мета турске пљачке и рушења. Посебно је запамћено његово страдање  1787. године кад су игумана Исаију и његове монахе уморили на најгори начин, а звоник који је био у саставу манастирске цркве порушили, цркву запалили и видно оштетили, а богослужбене књиге, записе, преписку и друга значајна документа предали огњу. Остала је полуизгорела црква, без игде ичега и следило је ново -  мучно и дуго опорављање.

Озлојеђени због многих пораза које су претрпели у Првом устанку Турци су после пропасти устанка почели бестијално да се свете. Одмах су се устремили на Рукумију, Нимник и Туман. Рукумију су запалили тако што су манастирску цркву напунили грањем и потпалили. Од велике температуре дебели камени зидови су попуцали, делови зидова су се потпуно срушили, а кров сасвим изгорео. Тело великог јунака из Првог устанка Јована Шљивића, који је погинуо бранећи Пореч (Доњи Милановац) сахрањен у цркви манастира Рукумије, прекрио је  пепео, недогореле греде и камен. Дванаест година је остало тако док га кнез Милош није обновио. Помогао је он да се обнови и Нимник, Вотовница и Туман, на којима су остали трагови турске пироманије.

Манастир Рукумија - Турци га разорили 1813. а Срби обновили 1826.године

Пажњу посебно привлачи манастир Далша код Турије, недалеко од Кучева, и његова необична судбина. Кад је Монах из Далше, чије је име до данас остало непознато, позван од деспота Стефана 1418. године да дође из Свете Горе  у Србију и препише једно Јеванђеље он је то урадио на деспотово велико задовољство.  Владар је видео да пред собом има изузетног преписивача  па му је предложио да остане и препише још неколико књига. При поласку му је обећао: „Саградићу ти овде у нашој земљи манастир, тако да и у нашим странама прибежиште имаш“. И тако је било. Кад је посао завршио деспот га је послао близу Голупца да сакупи монахе и нађе место за манастир. Нашао је га је у селу Далша код Кучева (данас потес у туријском атару) и са 35 монаха почео да зида. Како ће он касније написати у манастиру Благовештење у Горњаку, силан свет је долазио да им помаже и с њима разговара. Кад су манастир готово завршили стигла је вест о изненадној смрти деспота Стефана. Одмах су долетели  Турци у манастир, растерали монахе и опљачкали га, После краћег времена кад је деспот Ђурађ направио мир са Турцима вратили су се и наставили да урђују манастир. То је било у јесен 1427. године а већ у пролеће 1428. на Турке у Голупцу ударили су Мађари, предвођени својим краљем. Потукли су турску војску и одмах почели да пљачкају и убијају по околини. Упали су у манастир, половину калуђера су посекли а преостали су успели да се спасу. Вратили су се кад је та угарска олуја прошла, али ничега више није било. Мађари су запалили манастир и од њега је остало само згарише. Разишли су се на разне стране да чекају нове нападе Турака и повремено повремене упаде Мађара.

Шта би данас имали да чекају? Вероватно оно што чекамо и ми: нове налете нових Турака и Угара.

 

 

Колумна

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

Ковид сан

kovid san

 

Сутра ће бринути за себе

sutra ces se brinuti za sebe

 

trska_crkva.jpg
Број прегледа чланка : 5948817

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.