svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Друга задужбина кнеза Лазара у Браничеву

МАНАСТИР ОРЕШКОВИЦА

У АТАРУ СЕЛА ЖДРЕЛO

 

Манастир Орешковицу је, судећи по народном предању, подигао кнез Лазар, што значи да је настао седамдесетих или осамдесетих година 14. века. Потврду предања налазимо у грамати игумана тог манастира Сергија из 1583. године, који каже да је манастир ''строеније свјатаго књазја Лазарја'' (Иларион Руварац, О кучајнским манастирима по записима, , година 6, бр. 2, Београд 1889, стр. 33 и 34). Писмо је упутио по монаху Јоакиму у Русију, тачније руском двору, по некима на руке цару Ивану Грозном. Игуман Сергије био је временски много ближи добу кнеза Лазара него ми данас, па би то требало имати у виду при тражењу одговора на питање ко је био ктитор Орешковице.

 

Тужни остаци манастира Орешковица

 

Турски порезници нису поменули манастир при познатом попису из 1467. године. У дефтер су уписали село Орашчицу, које је, по Момчилу Стојаковићу, лежало на реци Орешковици, а не на месту данашњег села Решковица, како неки сматрају (Момчило Стојаковић, Браничевски тефтер, Београд 1987, стр. 189). Манастир је тада остао ван дефтера као и низ других, јер је, најверовтније, био празан. На његово постојање до пада Србије у турско ропство указује велика производња меда и воска у Орашчици у време наведеног пописа. Иако је имала само 12 кућа, Орашчица је производила двоструко више меда него недалеко село Калиште са 53 куће. То је знак да се у њеној близини налазио значајнији и посећенији манастир, чије су потребе за воском и медом биле велике, а који је подстицао становнике на гајење пчела.

После извесног времена, кад су престала борбена дејства на овим просторима, манастир је поново оживео. Већ 1528. године забележено је да је имао приход од 150 акчи (Олга Зиројевић, Цркве и манастири Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984). Олга Зиројевић наводи да је у 4. или 5. деценији 16. века забележен манастир Орешковица код села Недова. У објашњењу она каже да данас у атару села Решковице постоји Недов поток.

Коју деценију касније приход Орешковице пао је на само 99 акчи. Био је веома сиромашан. О том изузетно тешком материјалном положају манастира говори управо грамата игумана Сергија из 1583. године. У њој он, између осталог, каже: ''и церков срушилас от ветхости (старости); братија же возложив упование на Бога, начали созидат јеје от основаниа но помошти ни откуда не имејут'' (И. Руварац, поменути текст). Да би они који ће дати милостињу знали о каквој је богомољи реч игуман је нагласио да је то манастир ''свјатаго књазја Лазарја''.

Црква је обновљена, највероватније на старим темељима, по Јоакимовом повратку из Москве, односно око 1585. године и убрзо потом започет је плодан преписивачки рад.

Значајан друховни центар

 

Преписивање светих књига у манастиру Орешковици трајало је од краја 16. до краја 17. века, када су је Турци порушили. А, био је значајан духовни центар у време када је из духовности извирала укупна наша култура.

 

Шта је допринело да овај манастир постане то што је био, тешко је данас са сигурношћу рећи. Можда његов изузетан географски положај, који је манастир чинио устрањеним и тешко приступачним, што су биле значајне чињенице у оно доба када силнике нису могли да зауставе ни најјачи одбрамбени зидови, ако би их пут нанео а мржња осоколила.

 

Овде је 1588. године преписан један минеј за јеромонаха Јоакима док је други преписан 1607. године руком монаха који се потписао тајном буквицом. У октоиху што га је Пал Шафарик нашао у манастиру Врднику на Фрушкој Гори из 1613. године остао је запис: ''Исписа се в последња и нуждна врjемена насилиа агаренскaго в браничеве, в монастири Орешковици, в храмjе светие и живоначeлније Троице, при игумену Јоакиму јермонаху рукоју многогрјешнаго и унилаго монаха Никанура от битиа в љето 7121 = 1613. год'' (Иларион Руварац, наведени текст) Вероватно да је тај игуман био онај монах Јоаким што је путовао у Москву да тражи помоћ за манастир. Годину дана касније монах Никанор преписао је ''у Браничеву у монастиру Орешковици'', такође један октоих.

 

Краснописци Орешковице, пак, преписивали су свете књиге и за свештенике из разних крајева, о чему говори запис у једној молебној књизи из 1667. године (''сиа молабнаја книга управи се попу Евтимију Ексара патријархову'') у којем стоји да је она преписана у манастиру Орешковици за попа Евтимија, иначе ексарха патријарха Арсенија Чарнојевића. Преписивач је на једној страници те књиге оставио и запис о неком ранијем догађају у манастиру. Каже како је дошао био у манастир Орешковицу државни спахија где су му монаси припремили јело. Када је сео за трпезу изненада је почела страшна грмљавина с муњама ''јако и земли трести се, онже (он пак) от вечере напрасно вскочив'' узео је у руку своју простирку, клекнуо и почео да говори молитве Мухамеду. Хроничар, описујући Турчинов страх и мољење, не скрива одбојност према спахијином присуству у манастиру и његовим молитвама, знајући да су Турци с тим молитвама полазили у паљење и пљачкање српских манастира, без икаквог поштовања према српском народу и његовој вери, а затим додаје: ''Ми же чстним и животворештим крстом себе знаменаваше прославихом в Троици единаго Бога'' (Исто). Поп Ефтимије, егзарх патријарха Арсенија Чарнојевића, за кога је ова књижица преписана постао је касније владика будимски. У тој истој књижици он је оставио запис:''Сиа книга мње смернаго митрополита будимскаго Евтимиа, в лето от рождаства Христова 1697 писах: у Тавни а ва то лето разбише Немци турскаго цара Мустафу на реци Тиси на Сенти, Херцег Сафој'' (Исто). Нема сумње да је у Орешковици преписано више књига, али је до наших дана сачувано само ово неколико. Остале су нестале у турским паљевинама и пљачкама или у бежанијама од њиховог зулума. Уосталом, од небројено много српских рукописних књига до почетка 20. века стигло је једва 2.000 и то растурених по целој Европи.

Даскал Атанасије о последњим данима Орешковице

Даскал Атанасије био је последњи монах Орешковице. Он је неким чудом једини преживео турски напад на манастир и убијање његових монаха 1688. године, отевши се из турских руку. Отишао је у Русију и тамо у неком манастиру описао страдање светотроичког манастира Орешковице и њених монаха.

Турци су, како он бележи, упали у манастир и почели да пљачкају и убијају. Ухватили су духовника Пајсија и ставили га на свирепе муке тражећи ''да покажет им сакровиште церковное'', односно манастирску ризницу, где су чуване драгоцене иконе, сасуде, старе књиге и друге вредне ствари. Игуман је све те муке поднео ћутећи, а онда су га турски војници у немоћном бесу ''мачевима посекли''.

''Други монах, испосник, именом Арсеније, имаше келију своју горе близу манастира и њега ухватише Турци и убише мачем, без икаквих питања'', наводи у својој исповести даскал Атанасије, и додаје како су њега заробили, али га је Господ својим неизрецивим милосрђем избавио из њихових руку.

Највероватније је тада манастир и порушен, као и више других богомоља. Било је то време рата између Аустрије и Турске, и губећи битку за битком од аустријске војске, чију су ударну снагу чиниле српске јединице, Турци су из освете, пљачкали наше манастире, палили их и рушили, а монахе немилице убијали.

Пишући у далекој Русији, можда после више година, даскал Атанасије је на једном месту заменио чињенице: написао је да је у Орешковици било тело светог Теодора Тирона, а у манастиру Хопову на Фрушкој Гори тело Григорија Синаита, а било је обрнуто. Мошти Тиронове чуване су у Хопову, а Григоријеве једно време у Орешковици, јер је она била на скривенијем месту него манастир Горњак, где су се оне, иначе, налазиле.

У тој својој књизи даскал описује неизмерна страдања српског народа, која је својим очима гледао, и у предговору, обраћајући се руском цару каже да су та зла казна Божија, али да ''и од Турака многа зла видјехом, гоненија и запустенија церквам свјатим и все конечное погубљеније рода сербскаго''.

Описујући крваве битке Срба и Аустријанаца с једне, и Турака и Татара с друге стране, крајем 80-тих година 17. века даскал оставља потресно сведочанство о српском страдању, ради којег ће Арсеније Чарнојевић повести Србе у Велику сеобу да би спасио народ од потпуне пропасти. Он, у преводу на савремени српски језик, каже: ''И све ово у моје дане бејаше и очи моје видеше. И лежаху тела помрлих људи српских по свим улицама великога Београда и по свим селима његовим, и на свим путевима његовим лежаху мртви и не бејаше погребника; живи, пак, ходаху, али не бејаше у њима изгледа нити лепоте човечије, но беху поцрнели од глади и лица им беху као лица етиопска и тако умираше; и не оста десети део људи; остали избегоше из своје земље и оставише је пусту сву'' (Иларион Руварац, О даскалу Атанасију, Старинар, год. V, Београд 1888, стр. 50).

До манастиришта Митрополије стиже се када се с пута Петровац на Млави – Жагубица скрене у село Ждрело, нешто пре уласка у Горњачку клисуру, а потом настави око 4 километра дугим макадамским путем.

 

Манастириште је у горњем делу лепе котлине, у којој извире речица Орешковица и тече недалеко од остатака темеља средњевековне манастирске цркве понире два километра даље, да би се поново појавила код села Ждрело. У падину се спуштају са северне и јужне стране стрме стране брда, покривених густом шумом.

 

Лековит извор се налазио седамдесетак метара северно од старе манастирске цркве.

 

Цео манастир био је ограђен заштитним зидом чији се темељи још увек понегде назиру. Од саме цркве остало је веома мало, заправо делови зидова не виши од једног метра. Види се да је била доста малих димензија, због чега неки сумњају да је то била кнежева задужбина, иако је познато да Лазареве цркве нису биле грандиозне грађевине, већ мале и скромне богомоље, што је одликовало и њега као човека и тешко време у којем је живео.

 

У свим историјским изворима, па и оним насталим у самом манастиру Орешковици од краја 16. па до краја 17. века, он се помиње као манастир Свете Тројице или манастир Орешковица, али никада као манастир Решковица, како се сада означава.

Обнављање манастира започето је 1991. године уз благослов владике браничевског Саве, а настављени уз благослов владике Игнатија. Црква се не гради на темељима старе средњевековне светиње, као што је то својевремено чињено у манастирима Рукумија, Нимник, Заова, а недавно у манастирима Света Тројица код села Ждрело и Брадача код Куле, па и на многим другим локалитетима, већ 15-так метара даље. Гради се у три нивоа, од којих је један над земљом, док су два укопана. Горњи је посвећен Светој Тројици, средњи Светој Катарини Синајској и доњи Сабору Светих Апостола.

Треба рећи да постоје знатна неслагања с пројектом, као и са одступањем од темеља старе цркве. Требало би упоредити обновљени манастир Брадачу, који је такође имео видљиве темеље и нешто од зидова, где је све то искоришћено за дограђивање светиње, са овом рукотворином, толико супротном ономе што је и како је радио Свети Кнез Лазар.

Последње ажурирано субота, 26 фебруар 2011 21:37  

Колумна

Нико ништа не носи тмо где сви идемо

niko nista ne nosi tamo gde svi idemo

 

Мера живота

mera zivota

 

Човек је као сенка која пролази

Senka koja prolazi

 

Срећа се мења

sreca se menja

 

Глобализација

globalizacija

 

Компас

kompas

 

Одело чини човека

odelo cini coveka

 

Време ово и време оно

Time Travel 2

 

Кување

kuvanje

 

Заборавите себекаже нам

zaboravite sebe

 

trska_crkva.jpg
Број прегледа чланка : 4426911

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.