svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Предраг Мирковић: ЗАВРШАВА СЕ СПОМЕНИК БРАНИЧЕВСКИМ ЈУНАЦИМА НА ВРАЊЕВЦУ

Кад је после Колубарске битке у којој је српска војска однела бриљантну победу над   аустро-угарском  и избацила је из Србије, главном команданту те зликовачке силе Оскару Поћореку, понемченом Словенцу, предложено је да се убије, oн је кратко одговорио: "Хоћу, али под једним условом - када неки други генерал победи српску војску".

Бранећи се од срамоте коју је доживео у Србији после вешања, стрељања, паљења и робљења по њој, после монструозних злочина његове војске и смртоносног тифуса који су донели мађарски војници и угрозили цео српски народ, Поћорек је морао да призна надчовечанску снагу српске војске, не знајући одакле и како извире.

Тој војсци ондашње Србије, храброј до бола, која је потукла до ногу Турке на Куманову и заувек их истерала са јужних српских простора, укључујући Косово и Метохију, после победе над Бугарима, који су је изненада напали на Брегалници, која је потукла Аустро-Угаре на Церу и Колубари и најурила их из своје земље, па онда све њих заједно са Немцима 1918. године гонила снагом олује (то нема веза са Хрватском олујом, јер су Срби истеривали наоружане освајаче) - ми подижемо достојан споменик. Сто година после тих битака, после безбројних логора за Србе широм земаља учесница у нападу на Србију и ужасних патњи које је српски народ преживео! Није било времена до сада, јер је свака власт имала своје оправдање за ћутање. Предратна је обележила кључне битке - Мачков камен, Зебрњак, Кајмакчалан... -  а остале бојеве и погибије препустила удружењима ратника, да би се избегле непријатности које би изазвали споменици српској војсци, јер  су Хрвати, муслимани, Словеци, Шиптари и други, који су ушли у нову државу, у тек завршеном рату били на супротној страни.  А  удружења ратника радила су како су знала и умела, о чему говори већина мањкавих споменика из тог времена.

Отац Симеон освештава камен темељац

Титови комунисти, задојени мржњом према српској прошлости (по њима је све почињало од четрдесет прве) нису желели да разумеју старе српске ратнике и да их уваже. Њихов вођа Броз био је у том рату подофицир у аустро-угарској војсци и морао је сумануто да бежи пред српском сељачком војском, као и сви њему потчињени и надчињени. Безброј је записа о том хаотичном повлачењу аустријских зликоваца. Скрећемо пажњу на један запис из дневника аустријског војника, Брозовог саборца: "Нисмо могли ни да замислимо да су нам Срби за петама. По јаругама много погинулих коња, разбацане робе, кошуља, амова, конзерви. Бежимо у паници. Таласање, тискање на мосту, гурање и лактање, дрмање и неред  - не могу се описати".

Кад сам деведесетих година објавио монографију печког села Раброво и два мања суседна села у посвети  сам написао: "Ову књигу посвећујем сенима Раброваца и Бресничана погинулим у ратовима 1912-1918. године, јер они других споменика немају".  Из та три села страдало  је готово 300  људи, а никаквог белага њима у част није било, сем неколико крајпуташа. Касније, када сам прихватио предлог манастира Рукумија, тачније предлог игумана Симеона,  да се тој теми озбиљније посветим, кренуо сам са Живиславом Антонијевићем и Миланом Симићем у истраживање које је трајало седам пуних година и обухватило цео округ Браничевски са 190 насеља. Не треба да наглашавам да то био добровољни рад, из поштовања према жртвовању српске војске и према њеним подвизима. Сусрели смо се са хиљадама судбина, а ја ћу вашу пажњу задржати на неколико случајева.

„Милутин Животе Матић  (1893), редов из резерве, 2. чета, 3. батаљон, 9. пешад. пук, пао је јуначком смрћу 3. 9. 1918. Као нишанџија на пушкомитраљезу показао је необичну храброст, вештину и смелост у току напада на бугарску „потковицу“. Зауставио је налет Бугара и омогућио да се његова чета развије и крене у силовит напад, али ту битку није преживео.“

„Драгомир Косте Величковић (1894) из Голупца, редов, тек свршени ђак јагодинске учитељске школе, постао је војник у јесет 1915 и са делом наше војске, на  коју су кидисали Бугари као савезници Немаца и Аустроугара, у намери да јој пресеку одступницу прешао тежак пут до Солуна. Тамо се разболео од тифуса и крајем 1916. умро. Остало је записано да је био изузетан певач.“ (Српски ратни поменик, књига друга).

„Селимир Ђорђевић (1886), из Пожаревца, окружни лекар и управник окружне болнице у Ваљеву, на којој је дужности умро од пегавог тифуса 6. фебруара 1915. Сахрањен је на гробљу Баир више Ваљева, до брата Драгутина, мајора српске војске који је погинуо на Дрини октобра 1914. Одликован је ореденом Св. Саве трећег степена, Таковским крстом четвртог степена и медаљом Црвеног крста.“ (Српски ратни поменик, прва књига).

Тренутни изглед споменика

„Петар Милорадовић (1872) цивил из Шетоња, уцењен да плати 2.500 динара у сребру и 8 дуката у злату, па кад није могао убијен је августа 1917. године од стране бугарског потопоручника Бркалова из 32. бугарског пешад. пука.“

„Анта Миладиновић (1884) из Лазнице, редов, прво телеграфско одељење, умро од грипа у српској болници у Солуну. Опевао га свештеник из Трстеника  Радосав С. Лазаревић. Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлику, парцела 3, гроб 996.“  (Српски ратни поменик, трећа књига).

Богосав Марјановић из Пожаревца, пешадијски мајор, командант 1. батаљона, 8. пешадијског  пука другог позива, јуначки је погинуо у боју на Чупином брду у рату са Бугарима 26. јуна 1913. око 3 сата поподне, кад је свој батаљон повео у јуриш. Био је сахрањен у порти цркве Света Тројица у Куманову, одакле га је породица пренела на пожаревачко гробље. Одликован је златном медаљом за храброст. (Поменик, књига прва).

Матеја Митић (1875), редов, 3. чета, 1. батаљон, 8 пешад пук другог позива, Дунавске дивизије, рањен и заробљен на Мачковом камену 1914. Спроведен је у заробљенички логор Маутхаузен, где је  умро 23. јаунара 1915. Сахрањен је на логорском гробљу, ред 37, гроб 651. Остала жена са петоро деце: три кћери од 12, 14 и 16 и два сина од 9 и 19 година. (Поменик, прва књига)

Милан Угрина Андрејић (1900) из Курјача, малолетник, интерниран од Бугара 1916. и одведен у Велес на рад. Побегао од непријатеља  исте године, дошао до Алексинца и ту умро од изнемоглости. Сахрањен је на гробљу у Алексинцу. (Касније је отац Угрин тражио од Министарства здравља да сахрани сина у курјачком гробљу ( 2, 9. 1919.), што му је дозвољено. (Поменик, књига друга).

Радомир Арсенија Унгурјановић из Дубоке, редов, 2. чета, 1. батаљон, 9. пештад пук, погинуо код села Рашанац, ( у борби са Немцима) недалеко од Петровца на Млави, 20. 10. 1915.

Иконија Лазаревић (1889), жена Илије Лазаревића из Кладурова, домаћица, убијена у пољу атара Кладурова 21. 8. 1917. од стране бугарске жандармерије, под оптужбом да је наводно носила храну комитама.

Сада, на крају тога посла, знамо да је из Браничева страдало више од 20.000 људи, али и да је у добром делу овога краја стање са споменицима слично као и у Раброву. Заједнички белези постоје тек у 30-так места, али ниједан од тих споменика не садржи укупан број страдалих. Недостаје 3о, 40, 70 а по негде и више од 100 имена.

Из тог истраживања архивске грађе проистекло је тротомно издање књиге Србски ратни поменик, Браничево 1912-1918., чија трећа књига ускоро излази из штампе. Без тога би, данас, грађење споменика  за цео округ било излишно. Без имена страдалих, без саопштавања броја погинулих у сваком од 190 места, био би тај споменик једно од општих места наше историје. Ми смо га замислили тако да имена буду у Поменику, који ће се чувати у самом споменику и у манастриру Брадачи, неколико стотина метара ниже, а да сва места браничевског округа, са бројем погинулих, буду исписана на мермерним плочама на споменику. Биће висок  12,50 метара, а завршаваће се великим белим крстом. Наставак радова почиње у понедељак 12. августа и биће окончан, ако Бог да, до краја овог месеца.

Градили смо га на терену материјално сиромашне  општине Мало Црниће, која је, упркос својим тешкоћама, прихватила да нам помогне, и помогла нам је много. Сви, од председника општине Драгана Митића и председнице Скупштине Горанке Стевић до службеника којима смо се обраћали учествовали су у прибављању неопходне документације и обезбеђивању средстава за подизање споменика. Да се не огрешимо о друге поменућемо општину Кучево, затим претходног пожаревачког градоначелника Милосављевића, општину Велико Градиште, Пошту Србије, фирму "Брамс" из Раброва, фирму "Дунав осигурање" и "Транспорт" из Ореовице. Истовремено поменућемо и народног посланика Верољуба Арсића (СНС), али не у том контексту.  Од њега смо очекивали да нам бар мало помогне и подржи наш подухват, али он није ни једном од седам пута прихватио да дође, тврдећи да има преча посла у Београду.


Отац Симеон, Предраг Мирковић (сдесна) и Живислав Антонијевић

Многи богати су одбили наше позиве правдајући се да немају новца, али су многи сиромашни одушевљено пристајали да нам помогну. Пожаревачка општина, са новим градоначелником, није хтела да чује за нашу молбу, али је зато општина Жабари и њен председник Миодраг Филиповић помогла и почетак и крај читавог посла. Општина у Петровцу на Млави такође је притекла у помоћ, као и о општина Жагубица. Гласовити власници великих приватних фирми  гледали су на наш подухват као на споредну, готово неважну ствар, док је  костолачка фирма Рудник и електране, са генералним директором инж. Драганом Јовановићем пружила драгоцену помоћ. Колико је ко познавао српску историју и волео је, колико је био у стању да схвати шта ми то радимо, толико се и ангажовао у овом послу. Истини за вољу, неупоредиво је више оних који о ослободилачким ратовима Србије 1912-1918. године готово ништа не знају и неће да знају. Пред том непријатном истином остаје нам само да слегнемо раменима, и да подсетимо на неколико записа о Србима тога времена:

Роберт Лесинг, амерички министар спољних послова: "Кад се буде писала историја овога рата, најславији одељак те историје носиће назив: Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео нечувене муке, и тако пожтрвивање и истрајност не могу проћи незапажено - они се морају наградити".

Едвард Греј, министар спољних послова Енглеске: "Аустроугарски ултиматум Србији 1914. године је најстрашнији документ који је икад начинила дипломатија..."

Артиљеријски пуковних проф. Милорад Прелевић: "Жртви српског народа поклонио се цео  свет".

Енглески лист "Обсервер": "Ниједан народ у целој историји света није дао за слободу  и јединство јуначнијих, светлијих жртава од српског народа."

Генерал Бартоти, командант италијанског експедиционог корпуса у Албанији 1916: "Никада и историји људско око није видело стравичнији и потреснији призор од масовног умирања срске деце и младића у баруштинама око албаског града Фијерија, јануара 1916. године" ( у очекивању савезничке помоћи, која није стизала - прим.П.М.)

Подижемо споменик јунацима, који су гинули, не питајући се да ли ће им потомци бити захвални.  А  потомци најчешће незају ни имена тих својих јуначких дедова. Оних о којима је врховни командант немачке војске Аугуст фон Макензин  с поштовањем говорио својим војницима: „Ви не полазите ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против  опасног, жилавог, храброг оштроумног противника. Ви полазите на српски фронт, на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали народ не  помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке војске.“

Дедови су нам били „покољење за песму створено“. А ми? Ми, у највећем броју, не желимо ни да их се сетимо. Зато бескрајну захвалност  дугујемо оној мањини која је прихватила да одужи велики дуг: да направи споменик јунацима Браничева.

Последње ажурирано уторак, 20 август 2013 21:18  

Колумна

Види

vidi

 

Они и ми

oni i mi

 

Сутра

sutra

 

Језик

jezik

 

Дува

duva

 

Време

Време

 

 

Не заборави љубав

ne zaboravi ljubav

 

Године

godine

 

Бахатост

bahatost

 

Паника

panika

 

pokajnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 4582074

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.