svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Никола Јоксимовић: Нови поход Фанара

1121057930Прети највећи раскол у православљу после хиљаду година

Иза сталних притисака Цариградске патријаршије да помесне православне цркве признају аутокефалност расколничке „православне цркве Украјине“ не стоји само геополитички циљ Фанара да преотме део територије Московске патријаршије, већ и да преузме примат у православном свету, какав никада у историји није имао.

Бура око признавања аутокефалности „православне цркве Украјине“ (ПЦУ) се не стишава, захваљујући управо ономе ко је расколницима из Кијева и даровао томос о независности — цариградском патријарху Вартоломеју.

Од децембра 2018, када је од две расколничке творевине политичком вољом тадашњег украјинског председника Петра Порошенка и Вартоломејевим благословом створена ПЦУ, до сада ниједна помесна православна црква није следила вољу цариградског патријарха.

Међутим, 12. октобра Синод Атинске архиепископије је на предлог архиепископа Јеронима признао аутокефалност ПЦУ, а одлука је добила потврду 20. октобра у Солуну, на литургији коју су заједно служили патријарх Вартоломеј и архиепископ Јероним, где су у молитви поменули и име поглавара ПЦУ Епифанија.

1121058058

© AFP 2019 / BULENT KILIC

Васељенски патријарх Вартоломеј са Епифанијем, поглаваром расколничке Православне цркве Украјине.

На оно што се догодило, оштро је и драматично реаговао епископ бачки Иринеј Буловић, нагласивши у саопштењу, које је истакнуто на веб-сајту Српске православне цркве (те се тако може сматрати и званичним ставом СПЦ), да се православни свет налази на корак од амбиса раскола.

Упорни и стални притисци Фанара, како се још назива Цариградска (Константинопољска, Васељенска) патријаршија, на помесне цркве да признају независност украјинских расколника, ипак показују да иза свега стоји нешто више од пуког признања аутокефалности једне цркве настале политичком вољом украјинских националиста.

Да ли би епископ Иринеј, чији је ауторитет у православном свету, према речима историчара Александра Раковића, јако висок, написао тако оштро и драматично саопштење уколико се ради само о признању аутокефалности ПЦУ?

 

Не само геополитичке амбиције

Спутњик је већ писао да аутокефалност ПЦУ и није права независност, јер је она заправо постала део територије Цариградске патријаршије. Међутим, према речима нашег саговорника, протојереја ставрофора и професора Богословије у Фочи, Дарка Ђога, не ради се само о амбицијама Фанара да насилно прошири своју територију.

„Оно што нам често измиче из видокруга, а што је врло битно да се уочи, то је да није ствар само у давању томоса такозваној ПЦУ. Оно што цариградска патријаршија ради, јесте озакоњење њеног новог положаја, њеног новог примата, њених нових самопроглашених овлашћења да даје аутокефалије, да их укида, да ревидира људима историју, да ревидира начин на који људи сами себе схватају“, коментарише он.

У случају српске цркве, ове амбиције Фанара (Цариграда) биле су видљиве у намери да се наметне мишљење да се ове године не слави 800 година од аутокефалности СПЦ, већ од хиротонисања Светог Саве.

„Цариградска патријаршија тим актом, којим је дала томос, није се само уплела у украјинско црквено питање и почела да интервенише на територији Московске патријаршије. Она је на тај начин испољила ’позајмљену моћ‘, нешто што по природи ствари нема, а због тога што је другима геополитички корисна може да практикује. Дајући томос, терајући и мотивишући друге да прихвате то решење, заправо легитимише своја нова овлашћења да буде несаборски, неконсултативни орган у православљу који регулише постојање и међусобне односе православних цркава“, објашњава Ђого.

Амбиције Цариграда нису само геополитичке, да разори Московску патријаршију, већ и да самој себи легитимише моћ коју нема и да крoз процес признавања ПЦУ остале помесне цркве прихвате нови примат Цариградске патријаршије, закључује Ђого.

 

Специфичан положај Грчке цркве

Православна црква у Грчкој се налази у специфичној позицији, због тога што је 36 од 81 њеног епископа под канонском јурисдикцијом цариградског патријарха, објашњава историчар Александар Раковић. У Синоду је од 12 епископа шест под јурисдикцијом Цариграда.

„То је компликована ситуација у организацији Православне цркве Грчке, која је довела до тога да једноставно морају да подлегну овим притисцима, који су успостављени због јурисдикције Цариграда над деловима Грчке. Сада је прилика да се укаже на то да остале цркве не морају да крену тим путем, због тога што оне нису физички везане за цариградску патријаршију и не би требало да буду изложене таквим притисцима, као што је изложена Православна црква Грчке“, наводи он.

Епископ Иринеј је желео да саопштењем упозори остале православне цркве да не доносе антиканонске одлуке.

„Ово што је владика Иринеј написао, мислим да се у првом реду односи на грчке цркве, које још нису признале такозвану аутокефалију Кијева. Односи се, дакле, на Александријску патријаршију, Јерусалимску патријаршију, на кипарску Цркву, а делом и на албанску Цркву, где су Грци у већини. Мислим да се ово односи најпре на њих, премда и румунска Црква има врло интересантан став који би у перспективи могао да води ка признању такозване аутокефалности Кијева“, напомиње Раковић.

 

Раслојавање православља

Временом, црквена ситуација ће се, према Ђоговој процени, раслојавати на оне које ће прихватати новофанарско виђење, које ће имати другачију теологију и начин функционисања и православну цркву, која ће остати верна тренутном стању.

1121058019

© AFP 2019 / ARIS MESSINIS

Поглавар Грчке православне цркве Атинске архиепископије, Јероним.

Постојаће верници фанарског православља (Цариградска патријаршија се назива још и фанарском, према имену истанбулске четврти где је смештена патријаршија), који су већ идеолошки спремни да прихвате цариградски примат.

„Такви кругови ће се временом организовати у нову црквену структуру. Њој ће Фанар постати функционални, правни, идеолошки и сваки други центар. У хеленофоним помесним црквама постојаће нарочита склоност да се читава ствар предочи као расно супротстављање Хелена словенским варварима и није искључено да у хеленофоним црквама буде распрострањена та новофанарска црквена структура“, каже он.

Оно што, међутим, Цариградска патријаршија не успева да схвати, јесте да и у оквиру хеленофоних црквених структура не може наметнути примат у масовном облику — изузев појединих епископа и теолога, нема воље да се прихвати примат Цариграда.

Због тога потез Московске патријаршије, да у молитвеном помињању оставе грчке архијереје који не прихватају нову структуру, Ђого оцењује као паметан и мудар, јер ће у сваком будућем моменту, када једна помесна црква буде заузимала став по питању признања ПЦУ, омогућити да сами архијереји бирају хоће ли прихватити новофанарско или саборно виђење цркве, какво смо имали кроз векове.

Оно што би архијереји који остану верни вековном функционисању цркве требало да ураде, јесте да буду на сталном заседању, како би координисали међусобне односе и нерешена питања, сматра Ђого.

 

Историјски примери

Примера из историје за понашање Цариградске патријаршије нема, али Ђога, како каже, ситуација веома подсећа на ону која је постојала између 8. и 11. века у односима између Рима и православних цркава.

„Имате развој идеје примата, која је почела отприлике од 8. века, која је такође имала геополитичког спонзора у франачкој држави Карла Великог и која је 1054. отишла у правцу у ком нико више не може видети како би се могло причати о хришћанском јединству, јер идеја примата подразумева да неко има власт нада мном и када ту власт не желим и не признајем. То је оно што Цариградска патријаршија данас у тексту томоса експлицитно тврди, да је цариградски патријарх глава цркве, што апсолутно не одговара истини“, истиче Ђого.

Једина слична ситуација у 20. веку овој садашњој догодила се 1925. године, када је Цариградска патријаршија у молитвено општење прихватила „Обновљенце“, структуру коју су створиле совјетске власти, како би је супротставила Московској патријаршији, прича Ђого.

Разлика у односу на оно што се догодило 1925. године, јесте то што ниједна помесна црква није прихватила став Цариграда и што је сâм Цариград касније ревидирао став.

Преузето са: https://rs.sputniknews.com/

Последње ажурирано среда, 23 октобар 2019 18:45  

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 5156683

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.