svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Монахиња Атанасија: ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

ЧИКО, НЕЋЕШ ВАЉДА ДА МЕ УБИЈЕШ, ДАНАС МИ ЈЕ 17. РОЂЕНДАН

Боривоје је био Титов официр, до краја одан и посвећен својој партији. Беше крај рата за цео свет. Али у Србији баш тада настаде крвави пир и обрачун са свим "непријатељима револуције" и онима који би могли да буду непријатељи.Једном речју, разви се хајка на све угледне и мислеће Србе.

 

 

Некада су хапшени учени, некада имућни, некада отресите и храбре патриоте, црквени људи, свештеници, а често и они којима су завидели или којима су завидели спроводиоци "револуционарне правде". Понекад није било ни једног другог разлога за бруталност, осим да се вишим чиновима скрене пажња на себе.

Једном приликом ухвате партизани неколико сељака, који су се кроз шуму враћали са пијаце из вароши. И отпоче: ко сте? Шта ту радите? Па хапшење. Испитивање. Ухваћени су „народни непријатељи“. Један младић из те групе попио мало па се само клибери, смешка. Не може да верује да је ухапшен. На све што га питају, он само понавља и смеје се.

Осуде оне сељаке на принудни рад, а њега на стрељање. Боривоје узме пиштољ, потера га у шумарак, да му лично пресуди. Младић се унезверено окретао, покушавајући да погледом сретне Боривојев поглед, јер је видео да је враг однео шалу. Обузет страхом, као да се мало истрезни, па завапи: Чико, нећеш ваљада да ме стварно убијеш?! Па зашто? Ја нисам никоме ништа урадио. Боривоје му је нишанио у лобању. „Мени је данас рођендан“, - продужавао је младић. „Седамнаести рођендан. Немој, чико, да ме убијеш“. Зачу се пуцањ и младић се просу мртав по трави. Боривоје приђе ближе и са још пар хитаца протресе већ мртво дечаково тело. Окрете га ногом, да се увери да је стварно мртав и оде. Отворене дечакове очи гледаше плаво бистро небо.

Касније је Боривоје, због такве ревности у одбрани тековина револуције“, постао важан и угледан човек у власти. Више није ишао с пиштољем около, већ господски обучен. „Ведрио је и облачио". Оженио се и добио сина, Борка. Уморан од ратовања, сав би се разнежио када би му његов јединац нешто потражио. Испуњавао му је сваку жељу. Једино према њему никада није био строг. Борко је умео да се умиљава код оца, док је према свима био осион, горд и бахат. Волео је туче, да вози брзе моторе, да буде свуда "главни".

Отац му је купио за рођендан најновији модел неког брзог мотора.

Борко га узјаха и одлете као ветром ношен, уз рику моћне машине. Цео дан га нико од родбине није видео, док их као гром не затече вест да је страдао, тркајући се с возовима преко прелаза пруге. Ударио је у рампу која се спуштала, док је претходно читавог дана пролетао испод рампе тик пре њеног спуштања.

Једва да је сакупљено нешто Боркових посмртних остатака. Пратња је била велика. Изашло је и младо и старо. И ко их је познавао и ко није, јер код нас је на селу обичај да сви иду у пратњу кад неко млад умре. За ковчегом се вукао скрхани Боривоје. Час се примицао сандуку сасвим близу, час мало застајао. Али као да је чуо из сандука плачевни глас: „Чико, нећеш, ваљада, стварно да ме убијеш? Мени је данас рођендан! Седамнаести рођендан. Немој, чико, да ме убијеш. Кад год би се примакао сандуку чуо је исто. И Борку је тог дана био 17-ти рођендан. У једном тренутку Боривоје рикну као рањени лав и паде крај сандука.

Одвезли су га у болницу. Опоравио се трудом лекара, иако опоравак није желео. Тражио је свештеника, дуго се исповедао и плакао. Отпустили су га кући.

Отишао је у цркву и на гроб свог јединца. Тражио је и гроб оног младића. Често је шеткао по оној ливади и тражио. Није имао кога да пита. Палио би кришом свећу на ономе месту. Удељивао је милостињу до краја живота, дуго поживео, али сузе нису пресахнуле... Све до своје смрти кајао се и плакао, а пред смрт је испричао једном свом рођаку ову своју причу и замолио га да и другима пренесе поуку - да се ништа не дешава без разлога, да је правда некада спора, али увек достижна. „Јер шта човек посеје, оно ће и пожњети“ (Гал. 6,7).

 

Из књиге мати Атанасије "Чуда Божија наших дана", књига трећа, манастир Рукумија 2012.

Књига монахиње Атанасије "Чуда Божија наших дана" може се поручити на телефон манастира Рукумија:

012/261/121

Последње ажурирано субота, 14 јануар 2017 14:12  

Колумна

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

Ковид сан

kovid san

 

Сутра ће бринути за себе

sutra ces se brinuti za sebe

 

rukumija-s.jpg
Број прегледа чланка : 5942362

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.