svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ИНТЕРВЈУ: ДР МИЛАДИН М. ШЕВАРЛИЋ, ПРОФЕСОР НА ПОЉОПРИВРЕНОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ О ПРИСУСТВУ ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНЕ ХРАНЕ У СРБИЈИ

„ЏЕПНИ УГОВОРИ“ ТРУЈУ СРБИЈУ

Пише: Милан Динић

Генетски модификована храна, или скраћено ГМ, једно је од главних тема када је реч о опстанку света и човечанства данас. Док произвођачи ове хране и заговорници генетског инжењеринга истичу корисност оваквих производа, добар део научне јавности се овоме противи и упозорава на несагледиве последице „изигравања Бога“.

Светску, али и домаћу јавност шокирали су недавно објављени резултати француских истраживача према којима су пацови, који су храњени генетски модификованим кукурузом, много брже оболевали и имали великих здравствених проблема.

Тим поводом, домаћа јавност имала је прилике да чује и професора Миладина М. Шеварлића са Пољопривредног факултета у Београду, који је веома оштро говорио о присуству ГМ хране у Србији преко светског гиганта „Монсанто али и о веома јаком утицају ГМ лобија у нашој земљи.

У жељи да ова тема не остане само на нивоу једног телевизијског обраћања, већ да буде продубљена, а са намером да сазнамо каква је заиста опасност од ГМ хране и колико је она продрла у наше животе, „Сведок“ је разговарао управо са професором Шеварлићем.

Шта је проблем са генетски модификованом храном?

Проблем је што имамо укрштање гена једне врсте са генима биљке и животиње друге врсте, а можда већ сада а у будућности врло извесно и са човеком. То може да буде врло лоше јер се у природи тако нешто никада не дешава и не знамо куда то води.

Резултати експерименталних истраживања исхране експерименталних животиња са генетски модификованим производима показују изузетно лоше резултате по здравље тих животиња. Немогуће је одржати прехрамбену безбедност човечанства само на бази једне генетски модификоване биљке из једне врсте биљака. Природа има богатство и ниједна лабораторија то богатство не може да замени.

Шта може да крене по злу када је реч о коришћењу генетски модификоване хране?

У другој генерацији експерименталних животиња запажају се проблеми у органима. У трећој генерацији, јављају се тумори. У четвртој генерацији јавља се велика смртност и бесплодност. Ако бисмо то пројектовали на људе, то значи да ова генерација која сада једе генетски модификовану храну, знајући да то једе или не, кроз 75 година би имала катастрофалне последице.

То су доказали многи научници и у Русији, али и на Западу. Енглески истраживач мађарског порекла, доктор Пустаји, због јавног саопштавања тих резултата без дозвола мултинационалних компанија практично је изопштен из научног света и његова каријера је уништена. Џон Фаган је 2009. радио анализу 136 до сада јавности доступних студија и научних радова који говоре о аргументима за и против генетски модификованих организама. У том раду побио је све аргументе које су мултинационалне компаније истицале у својим маркетиншким кампањама „за ГМО„.

Други проблем који се јавља јесте што мултинационалне компаније не дозвољавају да на декларацијама производа који садрже сировине од генетски модификованих биљака и животиња стоји упозорење потрошачима да тај производ садржи генетски модификоване сировине.

Зашто би неко ко производи нешто што тврди да је добро избегавао да истакне то што је наводно добро и себи направи позитиван маркетинг?!

Зашто?

Ради се о томе да су мултинационалним компанијама познате штетне чињенице о генетски модификованој храни и они, прикривајући те податке, покушавају да избегну да наредним генерацијама људске цивилизације плаћају енормне одштете због могућих штетних последица по основу конзумирања тих производа.

Када је генетски модификована храна ушла у широку употребу?

Генетски модификоване биљке су у широку употебу ушле почетком 1990-их. Данас су оне доживеле експанзију захваљујући монополу мултинационалних компанија и политичком утицају владе најјаче државе на свету која стоји иза њих. Те биљке сада заузимају око 150 милиона хектара, са образложењем да је њихова производња рентабилнија и безбедна, што научно није доказано.

Недавно су француски научници објавили резултате свог двогодишњег истраживања које су спроводили у тајности?

Њихови налази су потпуно супротни од тврдњи мултинационалних компанија. Зао дух је пуштен из боце. Ми сада, осим прехрамбено-безбедносних последица, не знамо ни какве ће последице бити по различите врсте мутација које могу да настану у природи.
Мултинационалне компаније једино интересује профит, а тиме се реализује друго Кисинџерово начело да „ко влада храном, влада људима“.

Да ли би Србија требало да се отвори за генетски модификоване биљке и животиње?

Не видим зашто би Србија са пет милиона хектара пољопривредних површина односно четири милиона хектара обрадивих површина, и са седам милиона становника себи дозволила те уцене да гаји генетски модификоване организме. Ту је прво здравствено-безбедоносни проблем који они више не могу да прикривају.

Други, агроекономски проблем је да, према мојим прорачунима, за милион и 200 хиљада хектара површина под кукурузом, а Србија је 10. извозник кукуруза у свету, ми бисмо морали годишње да дајемо 100 милиона евра само за набавку семена генетски модификованог кукуруза. То би био трошак сваке године, будуће да генетски модификовано семе кукуруза има у себи такозвани терминатор ген који онемогућава да се семе користи и наредне године.

Какве би то последице имало по наше пољопривредне институте и факултете?

Наши институти немају такву технологију. Дакле, та семена би морала да се увозе. Реч је о потпуно монополском положају страних компанија. Реч је о једној, и још три са њом директно или индиректно повезане компаније, чијим се генетски модификованим семеном засејава око 150 милиона хектара и планирају да заузму милијарду хектара у свету са ГМ биљкама.

Шта би за Србију значило и колико би је коштало да производи ГМ храну?

То би била и агроекономска катастрофа. Изгубили бисмо најпрофитабилнији део агропривреде – производњу семена и садног материјала, а наша семена се извозе у иностранство. Ако бисмо то овде дозволили не бисмо имали никакав морални аргумент другима да нудимо своје семе и саднице, а да га не користимо код нас. На тај начин бисмо директно изгубили 5.000 радних места у индустрији семена и садног материјала у Србији, а индиректно 50.000 радних места, односно без извора прихода за живот остало би око 150 хиљада становника.

Од када је и колико ГМ храна присутна у Србији?

ГМ храна је у Србији присутна после 2000. године. Одлуком тадашње савезне владе СРЈ прихваћен је „тројански коњ“ у виду донација САД од 50.000 тона сојине сачме за производњу концентроване сточне хране, од генетски модификоване соје. Практично је тада тај генетски модификовани производ ушао у ланац исхране стоке у Србији.

Друго, због отворености граница имали смо увоз генетски модификоване соје без терминатор гена, која се и у наредним циклусима може репродуковати.

Да ли се у српским радњама налазе производи са ГМ организмима? Да ли су они јасно декларисани?

Неодговорно би било да тврдим да је имамо, нити да је немамо. Али знам да сигурно није декларисана ако је има на нашем тржишту – чиме обесмишљавамо основно људско право да потрошач зна шта једе и да има могућност избора. Ипак, као аграрни економиста не могу да се отмем утиску да је килограм живе мере кока носиља, после периода експлоатације у производњи јаја, дакле најлошија категорија живине, скупља него килограм неких пилећих производа.

Поставља се питање шта садрже ти пилећи производи ако су они јефтинији у продавници него килограм живе мере најлошије категорије живине?!

Највише критика упућено је на рачун компаније „Монсанто„. Она послује и у Србији. Са киме послује и од када?

Та највећа и најпрепознатљивија мултинационална компанија за генетски модификоване производе, овде је присутна по основу представништва које има. На свака три месеца, као вид маркетинга, преко медија објављују огласе у којима траже регионалне менаџере, а да притом можда уопште не примају нове људе. Друго, присутна је преко агробизнис система са којима пословно сарађује. Притом, треба имати на уму да та највећа компанија има производе и који нису генетски модификовани.

Помало, као „светска завера“?

Када се ради о тим моћним компанијама у области хране у свету, оне су практично објединиле „свето тројство“: генетски модификоване организме, средства за заштиту биља укључујући и тоталне хербициде и фармацију која од свега тога треба да лечи потрошаче. Тако да имају три нивоа зараде.

Како то „Монсанто“ утиче на српску Владу?

Имају веома јак лоби.

Ко чини тај лоби у Србији?

Поједини политичари, новинари и научници. Образложење појединих научника је да Србија не би требало да остане у такозваном технолошком мраку. Подсетио бих на болест лудих крава. Тако су нам пре 30 година говорили да нема никаквих проблема да се користе конфискати из кланичне индустрије у производњи сточне хране. Када је дошло до проблема и преношења те болести на људе, онда је настао хаос у свету. Да ли нам је трагедија са јапанском атомском централом после цунамија довољна опомена да се и у државама које су изезетно добро уређене и високоразвијене може десити трагедија која изазива последице сличне трагедији после бацања атомских бомби!?

Колико земље су покуповали странци у Србији и да ли преко њих долази генетски модификована храна у Србију?

За сада не толико директно, али индиректно вероватно јесу. Одговор се крије у такозваним џепним уговорима. За такве уговоре сам први пут пре 20 година чуо од колега из Пољске. То су уговори склопљени у адвокатским канцеларијама. Физичка особа или правно лице добије новац да под својим именом купи одређену земљу. Особа која је купила ту земљу је позајмила новац и мора да га врати. После протока одређеног времена, пошто та особа не врати новац, по уговорној обавези долази до преузимања те имовине и тада се појављује онај који заправо јесте прави купац.

Када све то узмемо у обзир, прети ли Србији могућност да остане без сопствене хране?

Удара се на последње остатке система који може да гарантује елементарну самосталност и одрживи опстанак једног народа. Ми се хвалимо да извозимо кукуруз као сировину, а не „хвалимо се“ да увозимо замрзнуто месо из других земља којима извозимо кукуруз.

Али, како се испоставило, месо није једино што увозимо. Ту је и кромпир, јабука…

У условима глобализације производње и тржишта то се не може апсолутно спречити. Али, ми не радимо ништа да спроводимо кампање какве се спроводе у Хрватској и Словенији а које гласе: купујмо наше. Је’л мислите да ће Швеђани или Норвежани пре да купе страни производ него свој, без обзира на цену?!

Ми смо уништили предфармерски сектор. Хемијска и машинска индустрија су разорене НАТО бомбардовањем, а онда је то докрајчено приватизацијом. Уместо да производимо комбајне, ми смо потпуно уређен плац „Змаја“ који је производио комбајне раскрчмили великим светским ланцима који данас увозе 90 одсто производа. На тај начин извршена је окупација српског тржишта страним производима.

Дужина транспорта једног комерцијалног паковања неког производа у међународним ланцима хипермаркета у просеку је 2400 километара. А дужина транспорта неког нашег производа који купујемо са зелене пијаце, укључујући и транспорт сировина и прерађевина, јесте 80 километара. Дакле, плаћамо тридесет пута веће трошкове транспорта производа у међународним ланцима.

Како онда често видимо да је јабука из Србије скупља него јабука из иностранства?

Зато што смо урушили задругарство. У земљи која има ситну сопственичку аграрну структуру без задругарства које може да обједињује велики број малих произвођача, не можете очекивати више. Зато од српских пољопривредника највише користи имају накупци и прекупци. Захваљујући томе, ми имамо међу накупцима оне који примају помоћ из центара за социјални рад, а возе се у БМВ-у који су зарадили на грбачи српског сељака

Постоји ли у Србији стратегија пољопривреде и какве су мере које држава предузима у овој области?

Влада је 2005. донела Стратегију развоја пољопривреде, а носилац је била тадашња министарка из Г17 Ивана Дулић Марковић. Политиком Г17 око распарчавања уређених земљишних комплекса бивших великих друштвених пољопривредних комбината начињен је катастрофалан промашај, јер су уређени земљишни комплекси тих комбината били највећа конкурентска предност српске пољопривреде у односу на фармерски сектор ЕУ.
Оспоравате и начин на који се поступало са земљиштем у државној својини.

Не могу да заборавим незаинтересовано држање политичара око распрачавања пољопривредног земљишта у државној својини.

Рецимо, комплекс од 1244 хектара уређеног државног земљишта у општини Србобран који је користио ПИК „Бечеј“, након измена Закона о пољопривредном земљиштву, расподељен је тројици паора. Дакле, нису они постали закупци до 50 или сто хектара већ десетоструко више. Е сада је питање, да ли неко може да обрађује три или четири хиљаде хектара, а нема ниједног запосленог радника?! А у време транзиције отпуштено је преко 50.000 радника из сектора пољопривреде. Деценијама су држава и пољопривредни комбинати улагали у процес арондације и комасације земљишта, у системе за наводњавање, ветрозаштитне појасеве… То смо све девастирали распарчавањем државног пољопривредног земљишта.

Када би наши произвођачи добијали субвенције као амерички фармери, наш кукуруз бисмо производили не по цени од 27 већ по цени од 15 динара. А овогодишња суша у свету, укључујући и САД, показала је да све оне маркетиншке приче о отпорности на сушу генетски модификованих семена не пију воду.

А шта је са биодизел горивом? Да ли је оправдана бојазан да ће, ако се користе житарице у производњи бензина, са друге стране нестати хране?!

Око тога постоји велика полемика и у свету. Ту није реч само о коришћењу пољопривредних производа, већ и о води. Хиљаду кубних метара воде искоришћених у пољопривредној производњи доносе вредност од 500 долара, а хиљаду кубних метара воде у индустрији доносе приход од 10.000 или 12.000 долара. Где ће онда вода отићи?!

На јесен ће бити спроведен попис пољопривредних газдинстава. Ово ће бити први такав попис од 1960. Шта очекујете да попис покаже?

Молим све пољопривреднике да дају што прецизније податке. У противном, то ће нам се вратити као бумеранг у случају придруживања ЕУ. Јер, све што будемо умањили, за толико ће нам бити ниже базе за одређивање националних квота за производњу и извоз пољопривредних производа. Овај попис одлучује судбину српске самодовољности у производњи хране.

Како је у региону када је реч о ГМО?

Бугарска је донела закон којим је дозволила узгој генетски модификоване хране, па је под притиском јавности од тога одустала. У Румунији има око сто хиљада хектера генетски модификованих пољопривредних култура. У Мађарској тога нема. Хрватска је такође то забранила. Где год је правно неуређен и економски несамосталан систем, ту постоји могућност утицаја и заобилажења воље народа.

Јел’ имате ви проблема због овога што говорите?

Директно не, али индиректно да, у виду сугестија… Ипак, износим аргументе и са свима сам спреман да сучелим ставове „за“ и „против“.

Шта саветујете обичним људима како би били сигурни да једу здраву храну?

Купујте од оних којима верујете и који једу оно што вама продају. Довољно је да једна зграда од 20 станова ангажује три сељака да за станаре те зграде плански производе. Из те зграде седмично може да иде један ауто код тих сељака и да испоручује свеже производе породицама. Важно је да се избаце посредници. У Србији је много паразита између пољопривредника и потрошача па најгоре последице трпе управо те две стране. Мора се поново уздићи кредитно задругарство у Србији како би финансирали пољопривредну производњу са средствима по нижим каматама него што су камате пословних банака. Али морамо имати и потрошачке задруге да би избацили бројне посреднике између произвођача и потрошача.

Генетски модификована соја у Србији!

Ми данас имамо неколико хиљада хектара под генетски модификованом сојом у Србији, иако инспекција тврди супротно. На откупним местима за соју, преко узорковања, врло лако може да се утврди да ли има генетски модификоване соје.

Наша соја која није генетски модификована тражена је од угледних компанија у свету, попут компаније „Нестле“, и постиже изузетну цену на светском тржишту.

Три катастрофалне грешке српских власти у пољопривреди

Наша власт је „у име народа“ направила две катастрофалне грешке која ће имати катастрофалне последице по развој пољопривреде Србије. Сада смо у ситуацији да ова власт направи евентуално трећу грешку која би била забијање глоговог колца у срце српске пољопривреде.

Прва грешка је Споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ. У њему стоји да ће четири године од дана потписивања Споразума купци из ЕУ стећи право да купују пољопривредно земљиште под истим условима као и наши грађани. То је апсурд ако се упореде наше и њихове плате. У старту су домаћи купци неравноправни.

Друга грешка јесте што смо брзоплето веровали обећањима циклично променљивих људи из руководства ЕУ који обмањују земље које нису у њиховом чланству, па смо поверовали да више нема додатних услова када смо прихватили Прелазни трговински споразум са ЕУ, а по којем од 2014. код највећег броја производа неће бити никакве разлике између царинских стопа Србије и земаља Уније.

Трећа грешка је што се странцима овде дају огромне погодности и подстицаји, а нашим пољопривредницима се не пружа ни најмањи део такве подршке.

А посебно ће погубно бити уколико садашња или нека будућа власт под притиском САД, због пријема Србије у Светску трговинску организацију, измени садашњи Закон о ГМО и дозволи узгој ГМ биљака и животиња, као и увоз и пласман хране од ГМ сировина.

Сточарство у Србији трајно уништено

Више сам него уверен да смо досадашњим „ад хоц“ мерама аграрне политике, од министра до министра, уништили сточарску производњу као далеко вреднији део пољопривреде. Ми смо сточарство уништили. Учешће сточарства у вредности пољопривредне производње данас је испод 30 одсто, а верујем да ће после сагледавања резултата овогодишње суше бити и испод 25 одсто. То нас ставља на дно европских земаља у овој области. Мислим да више нећемо моћи да извршимо опоравак сточарске производње, те да ће Србија постати трајно увозна земља за сточарске производе који су изузетно скупи.

У сточарству и пољопривреди мора да се ради стално, а наши „способни агробизнисмени“ који закупљују хиљаде хектара земље, живе по градовима, возе џипове и у лизинг узимају тракторе „Џон Дир“… Дакле, новац им не остаје у Србији већ иде даље. Тако је уништено српско сточарство.

„Монсанто„, највећи произвођач генетски модификованог семена у Србији преко Миодрага Костића и МК Групе

„Монсанто“ је мултинационална корпорација из САД која се бави пољопривредом и једна је од водећих произвођача генетски модификованог семена.

Основана 1901, до 1940. године компанија „Монсанто“ је била међу водећим произвођачима синтетичких влакана у САД. До 2002. била је међу 10 највећих хемијских гиганата у САД, да би се потом окренула биотехнологији. Како тврде научници, „Монсанто“ данас држи 90 одсто светске производње генетски модификованог семена.

Ова компанија је често била предмет напада научника широм света. Најновији ударац дошао је пре неколико дана из Француске, када је тим тамошњих научника објавио да су резултати истраживања на пацовима који су јели генетски модификовани кукуруз компаније „Монсанто„, показали да су оболели од тумора и имали тешка оштећења бубрега и јетре. Ова информација навела је француску владу да од Агенције за безбедност хране ЕУ тражи процену валидности налаза стручњака.

Иначе, „Монсанто“ се и раније сукобљавао са Французима који нису били вољни да дозволе његов продор на европско тржиште. Депеше америчких амбасада које је објављивао „Викиликс“ 2010. откриле су да је амерички амбасадор у Паризу 2007, након забране да генетски модификовани организми компаније „Монсанто“ уђу у Француску, предлагао „реципрочне мере“.

Производи компаније „Монсанто“ присутни су и у Србији од 2007. Председник Управног одбора МК Групе Миодраг Костић и директор мултинационалне компаније „Монсанто“ за Источну Европу Герхард Роса потписали су 16. маја 2007. уговор о стратешком партнерству којим је „МК Група“ постала званични увозник и дистрибутер Монсанто хибридног семена кукуруза, сунцокрета и уљане репице за тржиште Србије.

У јавности је у више наврата помињано да су САД Србији, како би постала члан Светске трговинске организације, поставиле услов да дозволи слободан увоз генетски модификоване хране. Ово питање поменуо је и потпредседник САД Џосеф Бајден приликом посете Београду 2009, када му је наводно обећано да ће то бити решено.

Американци хоће да Србија производи и ГМ шљиву

Недавно смо на Пољопривредном факултету имали предавање америчких истраживача о генетски модификованој шљиви која је отпорна на вирус шарке. Они су нам препоручили ту нову сорту, медено-слатку, уместо досадашњих, које нису отпорне на шарку.

Србија се удара у најрањивије и економски најзначајније делове пољопривреде. Ово је једини сегмент привреде Србије који је још увек одржив и који омогућава нацији било какву самобитност и самосталност. Удара се на кукуруз, соју, шљиву… На све оно што извозимо. На тај начин се елиминише самосталност српске одрживости.

Свако ко је боравио у САД уносио је у себе ГМ храну

Сви који смо били у САД по било ком основу током протеклих десетак година сигурно смо конзумирали генетски модификовану храну а да то не знамо, јер на америчком тржишту нема ознаке за генетски модификовану храну у декларацијама. Али једно је користити ту храну десетак или месец дана, а друго хранити се са њом стално. Замислите када би антибиотике користили током читавог живота, а не само у време када нам је имуни систем ослабио услед повремених инфекција.

Право је питање који су мотиви америчке администрације да дозволи да на декларацијама производа који садрже те сировине нема обавештења за купце. То такође злоупотребљавају мултинационалне компаније са маркетиншким образложењем: „па нећемо ми ваљда да трујемо наше становништво“.

Право питање је – коме је намењена та храна? Сигурно није намењена мултимилионерима.

ГМ биљке које детектују експлозив у минским пољима

Постоје и генетски модификоване биљке које мењају боју уколико их засејете на минским пољима. На тај начин оне реагују на експлозив и деминерима показују где се налазе мине. Хрватска Влада после ратних сукоба на њеној територији није дозволила да се засеју те биљке јер је њихов Национални савет за биолошку сигурност рекао да не постоји могућност да се у слободном простору контролише деловање тих генетски модификованих биљака на екосистем.

Странци могу, ја не могу?!

Не само што продајемо обрадиву земљу странцима, него и воду. Колико је до сада тога распродато и где нас то води?

Нажалост продали смо све природне ресурсе, иако сматрам да је то противуставно јер природни ресурси не би смели да буду предмет продаје. Својевремено, када је вршена приватизација „Књаза Милоша“, разговарао сам са тадашњим директором Агенције за приватизацију и он ми је рекао да се не продају водни ресурси него капитал фирме. Када сам предложио да ћу, ако је то тако, да направим конзорцијум који ће да скупи 10 милиона тадашњих марака и да поред фабрике „Књаз Милош“ направимо другу, још модернију фабрику и да са истог извора вучемо воду и плаћамо надокнаду колико и други произвођачи, речено ми је да не може.

Нису спорни само водни ресурси, већ и, рецимо, бушотине за нафту у Србији, које су такође дате по једној врло ниској цени у односу на цену која се добија у другим земљама.

Извор: „Интернет Сведок“

 

 

Колумна

Време

Време

 

 

Не заборави љубав

ne zaboravi ljubav

 

Године

godine

 

Бахатост

bahatost

 

Паника

panika

 

Дела и недела

dela i nedela

 

Капа

kapa

 

Близина и даљина

blizina i daljina

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Очајање

ocajanje

 

trska_crkva.jpg
Број прегледа чланка : 4561191

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.