Владајућа коалиција у Србији 21. јануар описује као малтене “најважнији датум у новијој историји Србије”, пошто је тог дана почела прва међувладина конференција Београда и Брисела, која је званично названа “приступним преговорима”. Потпредседник владе Александар Вучић изразио је наду “да ће Србија учинити све што од ње зависи до 2018. године, а после тога не зависи од наше воље да ли ћемо бити примљени у ЕУ у 2020. години”. То значи, званично је потврђено: Србија треба да “учини све” до 2018. године, а шта ће бити даље – по том питању нема никакве сигурности.

„Село гори, а бабе се чешљају“. Не верујем да се краће и прецизније може дефинисати актуелни политички тренутак, који, с једне стране, карактерише идилична политичко-медијска пасторала типа „све цвета и расте“, а са друге, опет, вештачки произвођена психоза ванредног стања, ванредних избора и рата свих против свих.

Деведесетих година је идеолошки Credo распомамљене расистичке мржње против Срба консолидован управо у књизи Американца Филипа Коена (Philip J. Cohen) “Тајни рат Србије – Пропаганда и лажна историја” (“Serbia’s Secret War – Propaganda and the deceit of History”).(1) Већ у предговору, а поготово у другом под-поглављу “Етничко чишћење у име Велике Србије” (“Ethnic Cleansing for Greater Serbia”) првог поглавља “Корени Српског фашизма” (“The Roots of Serbian Fascism”), на страницама 8 и 9 – Филип Коен тврди следеће:

Овај текст госпође Александре Ребић из Чикага преузели смо са сајта СРБски ФЕБрепортер са циљем да упознамо наше читаоце с активностима  код нас и у свету поводом обележавања почетка Првог светског рата и тумачења његових узрока. Припрему за ту и друге годишњице ратова тога времена почела је група ентузијаста из Браничевског округа пре седам година предвиђајући безобзирна фалсификовања историје на штету српског народа. За то време прикупила је све неопходне податке о 20.000 погинулих официра, војника и цивила из округа и то објавила у три књиге под називом Српски ратни поменик, Браничево 1912-1918. На основу тих података подигнут је споменик висок 12,5 метара, великим делом завршен прошле јесени, једини споменик тог значаја и величине за последњих 70 година на српским просторима. О свему томе објављено је за тих седам година само неколио штурих вести. Мисле ли одговорне институције од Пожаревца до Београда, које су се оглушиле о овај подухват,  да се српска историја може бранити ћутањем и игнорисањем? Па, може се бранити, али се одбранити не може.

Редакција сајта Светиње Браничева

У овом серијалу текстова бисмо желели да се критички осврнемо на основне заблуде које још од комунистичког преузимања (тј. преотимања оружаним путем) власти прво у Србији, а затим и у осталим деловима Југославије 1944. г./1945. г. владају међу Југословенима, а пре свега Србима, о улогама Јосипа Броза Тита, његовог партизанског покрета и Југословенске Војске у Отаџбини (Равногорски покрет) ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића у Другом светском рату на просторима Југославије.